Поезија једног костура и још понека пјесма

Mилан Ракуљ је пјесник из Бање Луке. За своју прву збирку поезије "Глуви путник" добио је награду "Стражилово". Прошле године Ракуљ је објавио другу пјесничку збоирку под називом "Поезија у костима".

ПОЕЗИЈА ЈЕДНОГ КОСТУРА

Ко се икада водио жељом
и било гдје препознао чуда
зна да ће један костур под земљом
себе срећно чешкати за муда

то ће наравно бити тек за сто
предугих година за смртика
када истог захвални род ето
прогласи за великог пјесника

биће касно за плодове славе
и за шепурења сокацима
ал лобањом осталом од главе
има да намигне мртвацима

устима што шкргућу шта каже
под земљом вјероваће се њима
све друго б’јеху шарене лаже
а поезија је у костима
поезија је у костима…

БИО ЈЕ КРАЉ И БИЛА ЈЕ МОНАРХИЈА…

Био је краљ и била је монархија
ралом су орани цареви друмови
напустило нас је више династија
па су дошли и отишли и „другови“

сада је мир и сад је демократија
сви су у свом ћошку добили слободу
па тако из свог кроз прсте вирим и ја
хоће ли већ једном и ови да оду.

ПРДЕЖИ СЛАВНИХ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ОБИЧНИХ СМРТНИКА

Просјечан човјек данас, углавном, заносно машта
сваки прдеж да му вриједи к’о мјесечна плата,
да га моле к’о бога, а он да сједи и прашта,
свеједно да л’ из скупштине или великог брата

важно је да му глава стане у мале екране
и од тамо, надут пасуљем, из уста да прди
геговима да весели поносне укућане,
да се тјелесина надалеко чује и види

шири аудиторијум биће срећан такође
рећи ће – за још једног од нас позиција више
а он би лагано прдуцкао када му дође
али да то његово, по могућности, мирише

но, након сна, наравно, стиже га свакодневница
крваво да заради и преживи још један дан
прдежи „славних“ много већи су него надница
чини му се, док од силне маште остаје усран.

УЗМИМО ДА ЈЕ ПЕТРАРКА ДРКАЏИЈА…

Узмимо да је Петрарка дркаџија
а Лаура дама што се таквих гнуша,
онда у том паклу и моја би душа,
исту љубав упражњавао сам и ја

ти ниси будила пламен жеље сталне
него све на теби о чему сам машт’о
ко посљедњи лаик питaо сам зашто
ме изгара илузија идеалне;

нека је блажен дан кад си ми се дала
мјесец и година кад си ме продала
да те свијет мирно без мене дијели

ја сад другдје горим негдашња ми музо
јер сам за тебе погрешан примјер уз’о
а срећом и за ме такав смо узели.

СТИХОВИ ЗА ЈЕДНОГ АГНОСТИКА

Она је необорива чињеница садашњости,
љепши дио човјечанства, настала чудом.
Она је доказ тешког живота у мени,
због њене тврдње, да нико не зна
како је настао свијет и куда исти тежи
у далеком и недокучивом свемиру,
ја заборављам како изгледа доколица,
сатима тражим одговоре а не могу их наћи
и то само зато што она упорно неће
толико дуго да ми напусти мисли.
Она вјерује у нешто а не зна у шта
и својим схватањима ме наводи на гријех
јер у њеној збуњености видим своју шансу.
Она сваку ноћ сања а углавном
се не сјећа о чему се ту ради,
и њени снови заборављени бога питај гдје
заинтересовали су ме више од сопственог живота.
Она је космополита, када прича о метрополама
моју главу заблокирају саобраћајне гужве
и блицеви туриста са фотоапаратима.
Она никад није отишла на одмор два пута
на исто мјесто, јер увијек постоји
нешто што жели а још није видјела,
стога се трудим да размишљам
о пустим и егзотичним крајевима
како би се што љепше осјећала
и више задржала у мислима ми.
Она појма нема да тамо нема свјетског чуда
које би се могло поредити са њом
и да је као главна атракција
себично изложена само очима мојим
док ми сваку ноћ краде по дио сна
не би ли случајно тако лоповски тиха
задужила свеколико српско пјесништво.

СЛОВЕНСКЕ ДУШЕ

Нашем народу не требају покојници
он оплаче и живог човјека.
Били ми на фронту или у кафани
иако нам је свугдје слобода циљ
као да увијек лагано умиремо
за нама се осјећа неки мајчински жал.
Словенске душе, на муку навикле,
не прихватају ништа осим среће,
код нас је тако – по генетском коду,
небо је наша главна територија
стога нам је и тешко на земљи.
Ко нас не зна рекао би да смо
у суровој борби са самима собом
а не у обичном дијалогу са свемиром;
свађамо се и миримо као годишња доба
и увијек наново остајемо наивни.
Лаици су о нама мислили штошта
а паметни баш од нас
научили шта је то љубав.

БАЛАДА О КОВРЏАМА

Дуго сам чекао мирно стање духа
и довољно бистру количину свијести,
да би’ се устабилио на копну
и о пловидби својој могао рећи…
Жуљеви од веслања на длановима мојим
од сјећања брже су зарасли
а не чини ли се да до јуче још,
безнадежан, на кеју дављеника
лежао сам покошен валовима коса
дјевојака коврџавих неких.

Размножена на контурама
витких плећа женских
прва кап зноја у линији ми живота
била је почетак.
Вођени жудњом црпили су воде
и водили љубав
зглобови док су пуцали
дланови док су кључали.
Водио сам их тамо гдје су љубоморни
на вањски дио сопствених прстију,
пoмилован дугим локнама, бивали.
И сав сам се у воду претварао
и сав сам се топио у њима
и нервоза ми је говорила све
а рекла само једно;
да сам лако излазио на крај
са свим другим водама
немирне и расталасане
док запријетиле ми нису косе
дјевојака коврџавих неких.

Капетан таласа и миљених струја,
у немилост кад сам им ушао
тим дивљим косама – олујним изданцима
преко четири океана мене су бацале.
Због зависти према очима ми
вјетрови у њима нису могли спавати,
већи и директнији напад
на моју личност
запамћен није:
заносне њихале су се косе дјевојака коврџавих неких.

Урагани су ми их наносили на лице
да би ми посада притрчавала у помоћ
и помагала да држим кормило
мислећи да сам слијеп.
Каква све за мене тада нису
проналазили поређења
не знајући да ми је чуло мириса
већ упознало алегорију.
Својим лутањем за увијеним
караваном свјежине
натјерао сам људе
да против мене дигну устанак
и ставе ме на вјешала
којих ће ме изненадно спасити
поглед на Индију или нови континент,
гдје су ме могле довести само косе
дјевојака коврџавих неких.

Дијете у мени уживало је у осмијеху
мигољило се а није жељело
да га престану голицати,
човјек се пак препустио страстима
и дозволио да владају њим,
а болесни старац заборавио је на болест;
док цијели живот пролазио ми је у трену
на смрт волио сам косе
дјевојака коврџавих неких.

Наука или Божија промисао,
за немир у глави није било објашњења
након су ми мождане вијуге
њиховим власима сурфале…
Обични видари касније
при рутинским прегледима
умјесто о мојој морској авантури
причали су ми о генетским
опсесивним и неким
трећим поремећајима.
Мени за утјеху јеретички рекли су;
то је манија, то је болест
и о њима само тако и мисли
јер као такве и зачеле су се косе
дјевојака коврџавих неких.

Не вјерујући њима за себе би’ помислио
да сам намјерно ишао кроз олује
да ми на памет не паде
заплет мог пута
под врбама крај Врбаса
гдје су и први пут моје биле
једине способне да ме објесе.
Дуго ме туда нису пуштали самог
кроз банову луку
гдје сам често уплашен за живот
скакао у ријеку обраслу врбом
из даљине убијеђен
да не идем врбама
него тим погубним косама
дјевојака коврџавих неких.

Био сам им лични пророк
у властитом селу
и говорио да биће само моје
да би оне у друге крајеве
пренијеле приче да преко маљавих планина
данас ходам кроз непроходне шуме
само да осјетим
како би се ваш осјећала тамо.
Хтјеле су мало а добиле превише мене,
ипак, забрину се кад ме дуго нема,
отуд немирна мора и старе бујице
још увијек питају да ли сам жив
или су ме можда негдје узеле себи
густе и неукротиве косе
дјевојака коврџавих неких.

Како плими опет да не станем на пут
кад за њу раде чак и подземне воде
рачвају ми се испод кревета
и стрпљиво провјеравају да ли сам то ја
ухваћен за сламку спаса.
На крају пута у сигурним лукама
одговор је јасан;
то ме раздрагане само понекад буде
јер знају да би крај њих могао умријети
само против своје воље,
дјевојке што вољеле су
да се умире за њима.
Узалуд су ми окренуле леђа
пуна слапова и слапова коса
заносних коврџавих неких.