Отмимо од заборава

Села Татиница и Стари Брод стиснула су се поред Дринског језера као збуњена дјеца уз мајчине скуте; мала а прелијепа. Доле језеро, мирно и дивно, тиркизно, горе Старогорске стијене. Они између. Годинама тако. Пише Зоран Јанковић Од Другог великог рата наовамо, доскора, сви су се трудили да их забораве. Живот је одавде непрекидно цурио, истицао […]

среда, 24 децембра, 2014 / 15:14

Села Татиница и Стари Брод стиснула су се поред Дринског језера као збуњена дјеца уз мајчине скуте; мала а прелијепа. Доле језеро, мирно и дивно, тиркизно, горе Старогорске стијене. Они између. Годинама тако.

Пише Зоран Јанковић

Од Другог великог рата наовамо, доскора, сви су се трудили да их забораве. Живот је одавде непрекидно цурио, истицао и отицао, махом Дрином, јер пута довде није ни било. Ни довде ни одавде. Ни струје ни телефона. Тиме ни људи. Живот је, казасмо, цурио и отицао Дрином, слично као крв и животи 6.000 невино побијених Срба 1942. године. Побиле су их „Црне легије“ прецрног усташе Јуре Францетића. Ни криве ни дужне су их побили, а џелати су послије рата промијенили дресова и постали власт. И све учинили да се заборави и мјесто и вријеме и људи и злочин. Понајвише злочин. Још више злочинци.

Сад када је изграђен предиван спомен-комплекс са црквицом-капелом, пробијен пут до споменика и села, дошли су људи, видјели и увјерили се. Шта нам је природа дала а људи заборавили. Ето прилике да овај крај од заборава отмемо.

Бродице из Вишеграда возе до Старог Брода. Крстаре језером кроз живописни кањон каквих је мало у цијелој Европи. Од Рогатице, преко Борика и Старе Горе води асфалт, а даље се макадамски пут спушта серпентинама према Дрини. Поглед који одатле пуца на језеро ријечима се описати не може. Мора се очима видјети, јер ријечи ту не помажу.

Било који теренац пут ће лако савладати. Може и скоро свако путничко возило, само сваки возач не може. Сиротињска мајка, „голф 2“ без икаквих проблема овуда иде. И узбрдо и низбрдо. Наравно, низбрдо лаше.

Рогатички бајкери имена „Номади“ ову дестинацију често узимају за своје одредиште. Спусте се до Дрине, прислуже свијеће-задушнице, поклоне се сјенима невиних жртава, одморе у пригодној надстрешници, презалогаје домаће специјалитете, па окрену узбрдо. Понекад их љубазни мјештани ставе у чамце и провозају језером. Па ако се баш ови не желе растати од „гвоздених коња“ убаце и моторе у чамац, и превезу их на другу страну.

Ове године одважили су се и планинари. „Упалили“ су пут под ноге, и спустили се у Стари Брод. Једва су се наканили да крену назад. Што због успона који је у повратку био пред њима, а више због љепоте која им је остајала за леђима. Рај на земљи.

Глава у Аустрији срце у Татиници

Горана Крлића, мјештанина који је исцурио одавде трбухом за крухом, затекли смо у воћњаку, у родној Татиници. Крлић је у Аустрији кренуo са мистријом и фанглом и догурао до властите грађевинске фирме. Ради се, зарађује, али и сања: „Сањам, често, како са прозора родне куће гледам Дрину. Кад се пробудим палим ауто, крећем на пут, и не стајем до Татинице; све док не угледам језеро. Неки кажу да сам луд. Можда и јесам, луд сам, али за овим крајевима, не могу без њих“ прича Крлић и нуди нас рибом. Свјеже уловљеном у Дрини. Укусном, преукусном. И ракијом шљивом, домаћом. Ем жута, ем љута, ем ћеиф даје.

Крлић крчи шикаре, обнавља закоровљено имање, догони родну кућу, већ је у пристојном стању. Каже радо би је уступио, без паре и динара, планинарима да одморе и почину овдје. Да проведу који дан. И ноћ. Само да се понашају као и својој кући. Сања о стазама за брдске бицикле, бајкеријадама, планинарским рутама од Борике и Штавња довде, сеоском туризму који би живот вратио у ове крајеве. А наде има, назире се.

У Штавњу је започета изградња планинарског дома. На Борикама је реновиран чувени хотел у коме је, седамдесетих година, одсједало „Бијело дугме“. Боравило и снимало албум „Коњи јуре“. У хотелу је седло које је некад Гадафи поклонио Џемалу Биједићу. Једина на свијету ергела коња босанко-брдске пасмине ту је. Али и „арапа“ за јахање. Ту су и кочије, ко воли нека изволи. Борички кромпир је заштићена и чувена робна марка. Заштићена је јер су је многи непоштени лажирали. И кајмак „скоруп“ је у процедури брендирања. Ко није јео боричке кромпир-кришке из рерне и уштипке са скорупом тај и није прави гурман. Стара школа на Борикама се обнавља у туристичке сврхе, а у плану су и спортски терени. Овдје су некад спортисти долазили да тренирају и да поправе крвну слику пред важна такмичења. Мокра Гора са Дрвенградом, Шарганском осмицом и "ћиром", Вишеград са Ћупријом и Андрићградом су ту надомак. Јахорина је близу. Романија још ближе. Све у кругу од стотињак километара. Ни Тара није далеко.

Бог је свега дао, само да то још и људи искористе. Штета је да сва ова љепота стоји невиђена. Ко лијепа цура нељубљена.



0 КОМЕНТАРА

  1. Браво Зоране, о оваквим мјестима треба стално да се пише и прича, јер је то опомена свима нама, за историју је вријеме релативна ствар, а тек неколико деценија размака од догађаја занемарљиво у укупном временском току, тачније, као да се управо дешава!

  2. Од Рогатице, преко Борика и Старе Горе води асфалт, а даље се макадамски пут спушта серпентинама према Дрини.

    Ima li prenociste negdje u blizini ?

    Izuzetno lijep tekst o nasim prirodnim ljepotama koje su samo zahvaljujuci tome sto nije bilo infrastrukture ostale postedjene novokomponovanih tajkuna i bizMismena koji bi zabetonirali svaku zelenu povrsinu.

  3. карабаја,

    ево од шарганске осмице, Добруна до Вишеграда, ћуприје и Андрић града,два дрињска и једно лимско језеро,преко Борика, Романије и Старине Новака, до Јахорине, преко Требевића до Зеленгоре и језера, Тјентишта, Таре, Дрине, до чајничке богомајке,све управо у кругу стотињак километара.

    Неко на истоку Српске неће, или не зна, зар не?

    Одличан текст, поздрав.

  4. Рибар, не подмећи празну жваку, не може нико на Истоку ништа учинити док је на власти овај режим, не зато што је он добар за западни дио РС, него је катастрофално лош за све, само се на истоку више то осјети.
    Нема те (дозвољене с врха власти) политике којом би се нешто покренуло и набациле потребне инвестиције за повезивање тих локација, нешто у стилу Аустрије, Швајцарске, жичаре, туристички возови, хеликоптерске туре, параглајдинг, рафтинг, регате, етно објекти, музеји, историјски и вјерски споменици, све би то требало увезати у једну цијелину да би било доступно сваком потенцијалном туристу и презентовано кроз туристичке понуде!
    Овако ми имамо оног шупка у емирграду и милионе потрошене за скаламерију, коју гледа само ко мора и кога силом довуку ту на кахву!

  5. харпер,

    мислиш да се ништа не може урадити?

    Ево владатзе истоком 20 година, договорите се да ли хоћете и дајте правим људима шансу да направимо Швајцарску од Сарајевско-романијске и Горњо-подрињске регије.

    Прочитај моју колумну „КО ТО ТАМО НА ИСТОКУ СРПСКЕ НЕЋЕ , ИЛИ НЕ ЗНА“, знам да си је читао, али због онога у тексту гдје се каже да треба постављати повјеренике-координаторе у регије, људе који знају и могу сондирати терен, успоставити координацију између општина и реализовати договорено заједно са владом.

    Ко је крив што се отимате за власт, што нон стоп пишете једни против других, ако хоћеш да нешто урадиш онда не можеш сваки дан само нарицати, то понижава наше људе и убија у појам.

    И немој само о томе како имамо услове, то већ знамо, знаш ти и мој програм, није питање харперу можемо ли, него знамо ли и хоћемо ли почети сарађивати, избори су завршени.

  6. Nemojte o politici ljudi ko Boga vas molim.Dajte da uživamo u ovakvim ljepotama bar u slikama i tekstovima.
    Ranije dok sam bio mlađi slušao sam priče da se čovjek što više stari u mislima vraća svome rodnom zavičaju.Tada sam mislio da su to priče.Sada znam da je to istina.Ovakvih tekstova trebalo bi što više da ima.Da se čuje za ljepote naše RS.Karabaja,svaka čast za tekst.Poslije ovakvog putovanja kilogrami se tope i nestaju.

  7. херцтреф,

    управо да би сачувао програм нисмо ишли на изборе, све је било купљено, видиш како су прошли они који су мислили да мисле и нису се са нама удружили у трећи блок.

    То је једино имало смисла за њих и једино би тако имали шансе да заживи у пракси наша прича која треба свима у Српској.

    ЗОРА ће позитивну причу наставити,нудити рјешења и радикално кренути у борбу да се рјешења проведу.

    Ни слова неће у будућем времену рећи о прошлости,то остављамо овим који су нас довели до овог колапса.

    Наши никад нису и никад неће о другим говорити, о здравој и запосленој нацији, о очуваној, прелијепој и 100% чистој Српској ћемо сањати и за њу се борити, као карабаја кроз овај текст.

    „КО НЕ САЊА И НЕ ЖИВИ“

    Поздрав.

  8. Ево за парламентарне странке и ванпарламентарне да притисну власт да од Хидроеелектране Бајина Башта наплате накнаду за потопљено земљиште коју од рата до дана данашњег електропривреда Србије дугује општинама Вишеград, Рогатица и Сребреница. Али не неким пребијањима па да ко зна ко остане сретан ( као рецимо емирград, ту се слажем са харпером) већ да та средства служе за развој општина. Ето прилике и за заборављене крајеве и још много што шта. Тај проблем безброј пута је истицао Мирослав Којић народни посланик у прошлом сазиву Скупштине РС, али није имао ширу подршку. Ето сад и Рогатица има народног посланика па нека настави у том правцу и нека тражи од Владе да се коначно позабави тим питањем.

Оставите одговор