Никола Заклан – слике и цртежи у Дому омладине

Дома омладине ће добити галерију 14. фебруара.

14. фебруара с почетком у 19 часова у Дому омладине почиње изложба слика и цртежа умјетника Николе Заклана.

Истовремено се отвара и галерија Дома омладине.

Изложба ће трајати од 14.фебруара до 29.фебруара.

ЗЛАТНА ПРАШИНА

Чини ми се, или сам само сањао, да је једне вечери пала златна прашина на дашчани под прохладног атељеа, истог оног у којем је умјетник давно почео да слика савршени аутопортрет, и попут мага, игром са џандрмољама његовог и нашег дјетињства, компоновао успаванку која ме ево још држи сненим.
Заиста, умјетник таквог сензибилитета и искрене емоције, какав је Никола Заклан, и не може да вас води кроз свијет рација и авангардних ангажованих умјетничких дијалога. Он је пристао да буде мистик и фанатик, поета и кловн, кавалијер и пали анђео… СЛИКАРА прашина пада, испочетка лагано, а онда темпом Моцартовог Реквијема, подиже слике једну за другом и пред нама опет плове чудни бродићи тражећи свјетло бајковитих свјетионика да им намигне. Музици се клањају аутентичне Николине приказе, човјечуљци, заодјенути у свеколике мантије, плове на облацима сазданим од боја са његове палете, мачке се огледају у огледалу са ове стране реалног, заробљење мишљу у преплету најфинијег ткања од сна.

Године стварања и живљења умјетности профилисали су Николу у личност препознатљивог рукописа који вас, попут хоботнице зароби да пред његовим дјелом стојите, слушате, гледате, мислите и опет на крају-сањате.
Колико год варирао неку тему, богатство његове имагинације се посвједочава разноликошћу коначног и завршног такта. Негдје се наслућује да из прикрајка вреба неки Салијери, који умјетника ставља пред искушење дуела између просјечности и непоновљивог.

Анализа сваког остварења говори о дуготрајном стваралачком процесу у коме су (не укључујући тему) сви елементи форме апсолутно задовољени, технолошки слика подигнута на ниво мајсторства, а колористичка хармонија и фасцинантно коришћење валерских односа и комбиновање рада старих сликарских техника, његову слику чини засићеном у квалитативном смислу.

За правог зналца и љубитеља фантастичног и у исто вријеме модерно-поетизованог сликарства, слика Николе Заклана дјелује попут Мале ноћне музике. Њена патина се осјећа и онда кад се његова слика подигне са дашчаног пода прохладног атељеа и одува златкаста прашина која је чува од ужурбаног времена и божемесачувај музике.

Нови излазак пред Бањалучку публику је ујединио неке маркирне тачке Николиног сликарства: цртеж (као доминанту у настанку било које имагинативне сликарске креације) и слику (као маxимус његових дамара у току стварања).

Наизглед неспојива комбинација, сагледавајући колористичку комплексност и тематску захтјевност једног пола, и лакоћу цртачког уздаха као другог пола, дозволила је да се у овој примјетној амбивалентности ишчита досад непрезентован дио дневничког карактера опуса овог умјетника.

Сјајан цртач, господари линијом дозвољавајући јој да на бјелини папира твори атмосферу са свега пар трагова, а опет на појединим записима њен лирски карактер прераста у експресију, тешку и немирну, попут оне којом су нас фасцинирали њемачки авангардни умјетници друге деценије двадесетог вијека.

И опет борба Моцарта и Салијерија. И опет питања критике и публике, и Николино једноставно ћутање које је довољно. Његово је сликарство јасно и велико онолико колико вас заинтересује игром мотива, те репетицијом и мултипликацијом и стављањем у надреалне ситуације довољно приволи да вјерујете у њега… А то за овај сан о златној прашини и НИЈЕ НУЖНО .

Синиша Видаковић