Пише: Горан Драговић

Недавно сам у кућној варијанти одгледао "пиратску верзију" америчког акционог филма који "обрађује" краткотрајни руско-грузијски рат из августа 2008. Као што се у наслову може прочитати, назив му је "Пет дана рата" ("5 Days of War") и први пут је приказан 6. јуна ове године у Тбилисију, док га америчка премијера очекује 19. августа. Овај пројекат је грузијске и америчке финансијере коштао око 20 милиона долара, а снимање је кренуло у октобру 2009. и обављено је углавном на локацијама у Грузији.

И Раде глуми (а ко би други Русе…)

Иако је свакоме, ко се макар и површно разумије у политичка и геополитичка дешавања у свијету, сасвим јасно о чему је овдје ријеч, није згорег осврнути се на радњу филма и анализирати сценарио и тематику којом се филм бави. Очигледно је да ционистичко-англо-саксонска пропаганда и у постхладноратовском периоду наставља да дјелује несмањеном жестином, по већ опробаној матрици, тј. црно бијелој поларизацији свијета на добре и лоше, зле и праведне.

Филм потписују фински режисер Рени Харлин (познат по блокбастерима "Умри мушки 2" и "Алпиниста"), сценаристи Мико Алане и Дејвид Бетл, док главне улоге тумаче Руперт Френд, Енди Гарсија, Емануеле Крики и Вал Килмер. Битну споредну улогу игра и "наш" Раде Шербеџија који глуми разулареног и немилосрдног руског пуковника Демидова.

Заплет почиње у Ираку

Радња почиње кратком сценом у Ираку, гдје припадници грузијског контигента коалиционих снага спашавају живот америчком новинару Томасу Андерсу (Руперт Френд). Том приликом му гине колегиница, а Андерс се враћа у Лос Анђелес, али ускоро одлази у Грузију на позив пријатеља који је у Тбилисију и сумња да се спрема велики сукоб.

Са својим камерманом Себастијаном Ганцом (Ричард Којл) присуствује грузијском вјенчању које прекида руски ваздушни напад у којем гину многи присутни. Том приликом упознаје локалну дјевојку Татју (Емануеле Крики). Уз помоћ ње и грузијског војника који га је спасио у Ираку, његова мисија постаје слање извјештаја ван Грузије да би се подигла свијест о насиљу којем свједоче и биљеже га камером.

"Пет дана пропаганде"

Када се све сабере и одузме "Пет дана рата" је акција препуна специјалних ефеката и 20 милиона долара вриједне анти-руске пропаганде.У овом случају, Грузијци су добар, честит, поштен и неискварен народ слободарског менталитета, за разлику од Руса који су ружни, прљави, зли пљачкаши и убице које пљачкају и уништавају све што им се нађе на путу. Такође "сазнајемо" да су управо Руси ти који су први почели рат, а слободни и надасве правдољубиви Грузијци су се нашли "у небраном грожђу" и били приморани да воде искључиво одбрамбени рат.

Љигавог и стерилног грузијског прозападног диктатора Михаила Сакашвилија глуми ултраодвратни Енди Гарсија, па се режисеру и продуцентима мора одати призање на избору глумца за ову улогу. У потпуности су погодили. И у овом случају аутори су дали себи превише "умјетничке слободе" па су Сакашвилија (Гарсију) представили као изузетно храброг и одлучног лидера, малтене као реинкарнацију Томаса Џеферсона или Џона Кенедија.

Ово генијално "остварење" кога се не би постидјели ни Гебелс ни Вељко Булајић, очигледно има двоструку мисију. С једне стране, финансирајући овај филм грузијски диктаторско-марионетски режим жели направити сопствену рекламу и у свијет послати поруку о праведности сопствене борбе и слободе, насупрот руске "империјалистичке" политике, која жели да им одузме право на слободу и самосталност.

С друге стране, Американци су на овај начин жељели показати сву оправданост свог присуства у Грузији, јер како би друкчије било него да су Амери увијек на страни правде.

Игнорисање стварних чињеница

У филму је намјерно заобиђена чињеница да су управо ти "храбри и мирољубиви" Грузијци први напали заштићене зоне Јужне Осетије и Абхазије и руске мировњаке, који су се ту налазили.

Том приликом, главни град Осетије Шинвали "сравњен је са земљом", а укупно је погинуло 2000 осетијских цивила, наспрам 150 грузијских. Патње и страдања грузијских цивила представљени су веома увјерљиво, док се у потпуности игноришу такви акти које је починила грузијска страна, што уништава било какву потенцијалну вриједност коју је филм могао имати.

Доста пажње посвећено је и дехуманизацији руског војног особља, што је одлично радио и већ поменути Шербеџија. Али то није једино што се не поклапа са стварним чињеницама. Борбе у Горију које су приказане на крају филма у стварности се нису десиле, већ су га руске снаге безбједности освојиле без икаквих борби. Такође, до покретања "Црноморске флоте" је дошло тек након што је почео рат, а никако прије (као што се у филму тврди).

На почетку филма пише: "Истина је прва жртва рата". Сложио бих се, само што бих мало преформулисао ову реченицу и рекао: "Истина је прва жртва "Пет дана рата"".