Немања Савановић: Народ против Џесике Стојадиновић илити Радош и његове жалбе

Својевремено је Милош Радивојевић код Оље Бећковић рекао да је један од великих проблема српског народа то што никада неће схватити да мора да се окане идеје како је битнији него што јесте. Ми смо диван народ, рекао је Радивојевић, народ који има толико тога да се поноси, али не смијемо да се залуђујемо којекаквим грандиозним идејама које једноставно нису тачне.

Нити један аспект ове дијагнозе не дотиче Радоша Бајића. Необјашњива је тенденција која се увукла у сваку пору нашег друштва – потреба да се навлачи ватра на своје највеће слабости – а на коју ни Радош Бајић није имун: Бајић који је себи дао за право да се осврне на информацију како ће Министарство културе Србије, на челу са Иваном Тасовцем, финансирати урадак порнографске природе у коме главну улогу тумачи госпођица Џесика Стојадиновић alias Стоја, звијезда филмова за одрасле српскога поријекла.

У колумни под насловом "Писма из Провинције“, којa је објављенa у „Блицу“, господин Бајић служи као културни аташе свима онима које Секула није (ни опет) оженио и као онај човјек из народа који је довољно артикулисан да сумира незадовољство обичнога човјека и притом изражава своје незадовољство штурим таблоидским причама.

Ако узмемо да су сви детаљи везани за причу о доласку и продукцији новога филма госпођице Стојадиновић у Србији истинити, сматрам да господин Бајић мора да се помири са чињеницом да је у већем интересу пореских обвезника да на филм снимљен од њихових пара онанише добар дио тих истих обвезника, а не само један, онај из провинције. Поспрдно разбацивање наводницима и ословљавањем, како сам каже, порно диве као колегице, господин Бајић себи даје за право да се руга, јер сви знамо да су филмови за одрасле најнижи на филмскоме тотему због јевтиних прича и наивних заплета, али по чему се то онда они разликују од Бајићевих урадака осим, сину Драгану хвала, одсуством секса?

Након што је РТС схватио да снимање „Равне Горе“ кошта, а и траје више од самога рата, оно је (привремено?) обустављено. Жали се господин Бајић у тексту на проклизавање динара и своје потешкоће приликом рачунања. Можда се ту могу наћи коријени проблема који су довели до обустављања снимања? И непромишљени одабир страначке позиције на изборима за вријеме продукције није помогао, али добро – то су само спекулације. Као што су и спекулације да ћемо гледати Стојин нови урадак на уштрб „Равне Горе“, али ионако знамо каква судба чека Дражу, а Стоја нас још и може изненадити. Можда и јесте вријеме да порески обвезници, преко Стоје, бар индиректно узму ствар у своје руке и одахну на кратко.

Можда се проблем крије у томе што се неко ко је одабрао животни позив као Стоја враћа у, како господин Бајић каже, „земљу својих прадедова“? Стоја представља оличење онога чега се плаше у тој истој магичној провинцији, у којој се још увијек пишу писма и која представља посљедњи бастион морала и традиције. Уз логорске ватре ће се причати о тој поклеклој сестри коју је град до те мјере искварио да се одала ђавољој работи, иако јој је дјед вјероватно био поштени сеоски занатлија. Господин Бајић ће да криви девијантни запад и њихов мањак ТВ простора за његове епопеје, јер само да је било који од његових урадака нашао пут до младе Стоје знала би да се из села у град иде искључиво у болничке посјете. И да се у село што прије враћа. Свима нама остаје жал за тим што Секула није још у првом дијелу упознао некога ко посједује Стојин сексуални распон и тако нас поштеди опскурних наставака својих сеоских гротески. Али, овако, свима нама на душу нека иде још један живот који је отишао у неповрат.

Каже господин Бајић како је „тешко претпоставити за који би хонорар Џесика своје „глумачко и остало“ умеће могла да подари култури“? Постоји разлика између секса пред камерама и курвања: за секс пред камерама се добија хонорар, а за курвање, изгледа – орден.