Небојша Вукановић: Несрећни Сретен

Сада већ смијењени управник Народне библиотеке у Београду Сретен Угричић већ неко вријеме главна је медијска звијезда на просторима бивше Југославије.

Пише: Небојша Вукановић

Готово да нема емисије и новинара који није написао текст, прокоментарисао или урадио емисију повом смјене управника Народне библиотеке Србије. Не улазећи у суштину проблема о коме се рекло све што се имало рећи треба се запитати да ли је функција и фотеља Сретена Угричића толико важна да цијела Србија о њој прича данима.

Несрећни Сретен не може да сакрије тугу што је пао у немилост свог некадашњег ментора Бориса Тадића и изгубио толико жељену функцију, да сам у тренутку помислио да ће заплакати током гостовања у Утиску недеље код Оље Бећковић.

Након неспретног прочитаног текста на РТС и ријечи извињења и кајања он је набрајајући бројне функције и чланства у Управним одборима (ваљда да би гледаоцима казао колико је он важна личност) тешка срца признао да не би потписао петицију подршке „Форума писаца“ Андреју Николаидису да је знао да ће бити смијењен, јер би „као управник више могао помоћи својим другарима у заштити слободе говора…“

Такво лицемјерство и патетику често можемо видјети, и она просто вријеђа интелигенцију обичног човјека. Током десет година проведених у фотељи управника Народне библиотеке, ова национална установа због реконструкције није радила чак пет година, а несрећни Срећко потрудио се да ова најважнија образовна установа у Србији буде очишћена од свега што је национално.

Омастити ријетке брчиће

Поред тога што су пробијени рокови и висина радова знатно је премашила првобитно планирана средства за ову инвестицију, али нико у Србији, па ни минситар полиције Ивица Дачић, није се потрудио да провјери на који су начин утрошена средства за обнову Народне библиотеке. Сретен је вјероватно у овом послу добро омастио ријетке брчиће у својој брадици, и сигурно да му је у односу на писање петиција много жалије што и у наредном периоду неће моћи да модернизује ову установу.

Ивица Дачић оштрим предизборним изјавама поново жели да придобије широке народне масе, али умјесто што је, по Борисовом наговору, иницирао смјену Угричића, много раније је требао да преиспита Угричићево пословање и друге корупционарске афере.

Требао је да се запита зашто то „проевропски и грађански“ управник, већ годинама познат по антисрпским ставовима, слуша владику Теодосија и недозвољава вјероучитељима са Косова да раде у Митровачкој библиотеци, јер су били блиски са смијењеним владиком Артемијем?

Своје се месо не једе

Дешавања око Угричића и Николаидиса још једном је показала колико је компактна „друга Србија“ и колико јој је мало потребно да се мобилише како би и без аргумената одбранила своје перјаниче и присталице.

Ларма око Угричића треба да покаже колико је непопуларно и опасно дирати „недодирљиве“ који иза себе имају јаке менторе, и треба да буду наук Борису Тадићу и властима у Србији да се није добро „качити“ са „напредним“ интелектуалцима и невладиним сектором.

Сретена ми није пуно жао јер сам сигуран да је у протеклих десет година добро обезбједио себе и своју породицу, али и да ће врло брзо његови ментори да му нађу адекватно постављење и функције, а након оволике ларме не бих се изненадио да у будућој „колаиционој“ влади буде и министар Културе.

Да ли ће га, умјесто покојног Зорана Ђинђића, поставити Тадић, Николић, Јовановић или неко четврти; потпуно је неважно…