Небојша Вукановић: Мезимче и пастроче

Свијет у коме живимо веома је неправедан, и изгледа да је на њему једино објективно Сунце које једнако грије и обасјава богате и сиромашне, привилеговане и обесправљене… Наши политичари свакако се налазе на самом врху листе неправедних. Попоут Супер Хика они често отимају од сиромашних да би богате направили још богатијим, а раслојавања у нашем […]

петак, јануар 11, 2013 / 19:42

Свијет у коме живимо веома је неправедан, и изгледа да је на њему једино објективно Сунце које једнако грије и обасјава богате и сиромашне, привилеговане и обесправљене…

Наши политичари свакако се налазе на самом врху листе неправедних. Попоут Супер Хика они често отимају од сиромашних да би богате направили још богатијим, а раслојавања у нашем друштву из године у годину су све већа. Неправду осјећају сви, од демобилисаних бораца, радника, пензионера, до спортиста. О томе говори и однос локалних власти у Требињу према спортским колективима.

Већ деценијама Фудбалски клуб "Леотар" је мезимче локалних моћника у који су уложени милиони марака, али последњих година резултата нигдје нема. За клуб се вежу углавном бројне афере, спорно ненамјенско трошење средстава, довођење десетина играча из других средина, оптужбе за намјештање утакмица, стављање стадиона под хипотеку… Упркос стотинама хиљада и милионима марака које су из градског буџета, Електропривреде, ХЕТ-а и других јавних и приватних предузећа упумпани у "Леотар" дуговања су премашила милион марака, а играчима, управи, тренерима мјесецима се не измирују обавезе.

Са друге стране Кошаркашки клуб "Леотар" са врло скромним средствима, властитим играчким погоном и без иједне сумње у намјештену утакмицу и ненамјенско трошење средстава годинама у "леденој дворани" и на гостовањима постиже изванредне резултате, побјеђује најјаче екипе и налази се при врху табеле. Локалне власти не виде и не цијене велики труд и добре резултате, имају маћехински однос према кошаркашима. Након одлуке главног спонзора Родољуба Драшковића да његова компанија "Свислајн" више не буде генерални спонзор, КК Леотар доведен је у тешку ситуацију и због недостатка основних средстава за рад пријети му опасност од напуштања даљег такмичења у Премијер лиги.

Кошарка је врло популаран спорт, Херцеговина је због добрих предиспозиција увијек била расадник талената, а многи бивши играчи Леотара и чланови стручног штаба сада наступају за велике тимове. Од Бодироге, Зорана Савића, Даниловића златна генерација српске кошарке имала је велики број Херцеговаца у првој петорци и репрезентацији. Ипак због погрешне политике и неразумјевања моћника КК Леотар је остао без тренера, већег броја играча али и даље ниже побједе и неће због лоших резултата испасти из лиге у колико буде имао средстава да наступи на свим мечевима до краја првенства.

Дуговања КК Леотара далеко су мања у односу на дуговања Фудбалског клуба, али фудбалери много не страхују јер знају да ће им као и много пута раније град и држава притећи у помоћ и покрити рупе које је створило неодговорно руководство. Поставља се питање у ком би се рангу такмичења сада налазио КК Леотар да је имао једнак третман као и Фудбалски клуб. Ја сам у потпуности увјерен да би у Требиње сада долазили Црвена звезда, Партизан, Цибона и други велики тимови, и да би се у Бреговима играле утакмице Регионалне АБА лиге да је половина новаца опраних на "Полицама" завршила у буџету Кошаркашког клуба.

Са домаћим играчима који би се вратили у Требиње, и са неколико појачања град би добио праву промоцију и рекламу, а за Требиње би се чуло на простору од Израела до Словеније и Чешке Републике. Нажалост умјесто тога КК Леотар од града и јавних предузећа добијао је само мрвице. Тако је моћна Електропривреда РС прије двије године од добити Клубу дала милостињу од 1 000 КМ, што неки директори знају појести на мало бољем ручку, док дворска Игокеа из Лакташа, ФК Леотар и Борац из електроенергетског сектора сваке године добијају неколико стотина хиљада марака.

Сматрам да би рјешење за спорт у Требињу било потпуна професионализација и стварања јединственог спортског друштва "Леотар" који би чинили сви спортски колективи. Град, јавна и приватна предузећа уплаћивала би средства на један рачун, а она би се дијелила у складу са постигнутим резултатима. Тиме би се вредновао рад и постигнути резултати, а избјегла би се могућност мешетарења појединих одборника, директора и локалних политичара и моћника који годинама "вуку" новце за клубове којима су блиски, и у којима наступају татини и мамини синови. Први услов било каквог напретка и стабилизације свакако је детаљна истрага и ревизија рада свих спортских клубова како би се утврдило ко је ненамјенски трошио средства, испитали сви сумњиви Уговори, процесуирале и из спорта удаљиле особе и вјечити руководиоци који су одговорни за злоупотребу положаја, богаћење и ненамјенско трошење средстава.

Правда је спора али достижна, па се искрено надам да ће локална власт и привредници имати разумјевања и да Кошаркашки клуб неће као пасторче оставити на цједилу, већ да ће пронаћи потребна средства како би узорни спортски колектив нормално завршио ову тешку сезону за заборав и изашао из кризе.



0 КОМЕНТАРА

  1. „Estetika sportskog spektakla

    Sportski spektakl predstavlja vrhunac sportske estetike. Režiranje spektakla najviši je oblik manipulacije ljudima upotrebom najsavršenijih tehničkih sredstava i naučnih metoda. Suština sportskog spektakla je dizanje marginalnog na nivo sudbinskog, da bi se marginalizovala suštinska društvena pitanja i njihovo „rešavanje“ prepustilo plutokratiji. Sport se uvek prikazuje u idealizovanom svetlu, budući da je otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva vladajući poredak. Istovremeno, spektakl postaje reklamno pakovanje sportske robe, što znači tržišni oblik pojavljivanja principa na kojima se zasniva kapitalizam. Smisao savremenih sportskih predstava nije da proizvedu religiozni odnos gledalaca prema vladajućim vrednostima postojećeg sveta, na čemu je insistirao Kuberten, već da im pruže mogućnost za (prividno) bekstvo iz svakodnevnog života. Sportisti se ne bore za istinske ljudske vrednosti i ne motivišu ljude da se suprodstave nepravdi, već su otelotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvi mitološke ličnosti koje dobijaju legendarne karakteristike i biografije, poput „heroja“ iz nacionalnih mitologija, i obeležavaju epohu. Istovremeno, oni su pokretni reklamni panoi multinacionalnih koncerna i simbol njihove ekspanzivne („pobedničke“) moći, što znači da su specifična roba kojom se obezbeđuju strateški ciljevi vladajućeg poretka. Tome je podređena i estetika spektakla putem koga sportisti postaju obogotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvi simboli kapitalističkog paganizma: glorifikovanje pobednika postaje glorifikovanje vladajućeg poretka.

    Glavna uloga sporta nije više da bude pokazatelj razvojne snage vladajućeg poretka i u tom smislu nosilac „progresa“, već da se obračuna s (kritičkim) umom i izvrši depolitizovanje potlačenih. Smisao sportskog spektakla nije da stvori telesno i duhovno aktivnog čoveka, već profitabilnog „gledaoca“ koji će, u neradnom vremenu, biti prikovan za TV ekran, ili će „slobodno vreme“ provoditi na stadionu i u sportskoj hali. Sa ideološke, prešlo se na psihološku ravan: sportski spektakli služe da zaslepe i „pacifikuju“ ljude. „Grandioznost“ spektakla srazmerna je životnoj bedi u kojoj se nalazi sve veći broj ljudi. Sve se čini da se obezvređeni čovek zaseni blještavim sjajem i pruži mu mogućnost da „doživi“ da učestvuje u nečem „velikom“ i pobegne iz svakodnevnog sivila. „Veličanstvena“ dimenzija „pobednika“ druga je strana ponižavajućeg društvenog položaja „gubitnika“ (radnih slojeva). Vladajući establishment kapitalizma odbacio je ideju o „srećnom svetu“ koja je gotovo dva veka bila glavni ideološki mamac za potlačene radne „mase“. Umesto obećanog „boljeg života“, obespravljenima se „nude“ sve krvaviji sportski spektakli kao kompenzacija za sve krvaviji život – koji treba da ga „pomire“ (Kont) sa postojećim svetom i spreče ga da postane svestan vladajuće (destruktivne) tendencije razvoja sveta. Stadion, kao najautentičniji prostor duhovnog ropstva savremenog čoveka, postaje „prostor slobode“ i „oaza sreće“ gde savremeni cezari sede u „počasnim ložama“ ne da bi gledali borbe savremenih gladijatora, već da bi se uverili da su „mase“ obespravljenih (još uvek) pod kontrolom. „

    http://www.borenje.info/baza-znanja/razno/sport-i-umetnost-prvi-deo.html

Оставите одговор