Нацизам је срушен кад су се спојили Ђурђевдан и Васкрс!

Надирање Црвене армије ка Берлину и Хитлерово самоубиство крајем априла 1945. били су јасан знак да за Њемачку нема другог излаза осим предаје. Генерали Вермахта имали су одријешене руке да преговарају о предаји, а на уму им је било како се што прије предати снагама које долазе са запада. Знајући да су се на тој страни током рата односили прилично господски, у односу на наступ који су имали током продора кроз СССР, Нијемци нису имали дилему кога би жељели за окупатора. Шта више, највише злочина и паљевине Нијемци су по Русији оставили за собом током повлачења, што је још једна Хитлерова одлука која се не може објаснити рационалним мотивима. Као да је све рађено да Совјети у Њемачку уђу максимално озлојеђени.

Генерали Вермахта ступили су у контакт са америчким генералом Двајтом Ајзенхауером, који је свој штаб смјестио у средњу техничку школу у Ремсу, два сата вожње источно од Париза. Одатле је у Њемачку отишла порука да савезници по ранијем договору прихватају само безусловну предају на свим фронтовима.

Нијемци су у Ремс стигли 6. маја. У делегацији није било официра у рангу Двајта Ајзенхауера, па их он није примио, већ је послао чланове свог штаба. Делегацију су чинили Алфред Јодл, начелник генералштаба њемачке армије, у пратњи мајора Вилхелма Оксениуса и генерал-адмирала Ханса Георга Фрајденберга.

Капитулацију су, са све официрским рукавицама поред себе, потписали два сата и 40 минута после поноћи, већ је био 7. мај. Када је вијест о предаји стигао до Стаљина, он шаље одговор да ову предају сматра "унилатерарним документом" и да се капитулација мора потписати и са СССР, што је учињено следеће ноћи у Берлину. Календарски то је учињено у ноћи између 8. и 9. маја, па се обиљежавање овог догађаја, које је узето за значајнији од оног у Ремсу, често дијелио на европски 8. и совјетски 9. мај.

Постоји још један од разлога зашто је код власти СССР радије прихваћен 9. мај, а не само због тога што нису присуствовали потписивању Ремсу. Дан у коме су трупе Црвене армије и коначно освојиле Берлин, а њемачки официри журили да се предају Американцима, био је дан ријетког црквеног феномена. Тог шестог маја православна црква славила је истовремено и Ђурђевдан и Васкрс. У вјерским круговима виђена је јака симболика. Уз име светог Ђорђа често се ставља и побједоносац, док је Васкрс симбол обнове и подизања из мртвих. Два празника су се спојила и руском народу донијела побједу и спас од пропасти која је била тако близу.

Будући да свака побједа носи јаку идентификацију и остаје у колективној свијести заједнице, комунистичка власт није имала потребу да се на дан побједе над фашизмом стави и нека вјерска компонента.

Но то баш у потпуности није испоштовано. Намјерно или случајно, побједа над њемачком немани у руским споменицима најчешће је представљена кроз фигуру коњаника који копљем пробада аждају на земљи. Такав је случај и у великом Парку побједе у Москви. На московском споменику маршалу Жукову, он је приказан како на коњу гази њемачког орла, док се на постољу налази штит у коме је свети Ђорђе. И то баш свети Ђорђе, а не неки непознати копљаник који личи на њега, пошто је то један од ријетких приказа на којима је копљаник и са ореолом и са плаштом.

Када је у питању маршал Жуков, који је предводио поход на Берлин, долазимо до нових занимљивих детаља. Његово име је Георгиј, тако да је Ђурђевдан био и дан његовог највећег тријумфа, и његов имендан.