На Михољској превлаци: Манастир и избјеглиштво ЈНА

На магистрали поред тиватског аеродрома стоји путоказ туристички смеђе боје „Манастир Св. Арханђела Михаила“ Уска асфалитрана цеста води тик уз ограду аеродрома. Остаци двобојних рампи казују да се некада није тек тако могло пролазити овуда иако се пут завршава на мјесту безазленог имена – Острво цвијећа. Новији назив мјеста које је пет метара широким и […]

недеља, 11 јануара, 2015 / 17:56

На магистрали поред тиватског аеродрома стоји путоказ туристички смеђе боје „Манастир Св. Арханђела Михаила“

Уска асфалитрана цеста води тик уз ограду аеродрома. Остаци двобојних рампи казују да се некада није тек тако могло пролазити овуда иако се пут завршава на мјесту безазленог имена – Острво цвијећа.

Новији назив мјеста које је пет метара широким и плитким мореузом повезано са “правим копном“ замијенио је стари – Михољска превлака – када су свуда по малој узвисни направљени бунгалови, и све претворено у војно одмаралиште.

На узвишењу 300 метара дугачког и 200 метара широког комада копна стоји манастир Арханђела Михаила. Одмах иза је острво Светог Марка, а мало даље Богородичино острво гдје се налази католичка светиња Госпа од Милости.

Име манастира данас носе мала црквица из 19. вијека, посвећена Светој Тројици, конак и ископани остаци старог манастира.

“Манастир Светог архангела Михаила био је сједиште Зетске епископије одлуком Светог Саве Немањића 1219. године“, каже Пеђа, старији господин који помаже монаштву и ради у малој манастирској продавници. Историја још каже да је Цар Душан епископију унаприједио у митрополију априла 1346. године.

Српских царева, краљева и принчева ускоро више није било. Средином 15. вијека Млеци руше манастир а 70 монаха, према предању, бива отровано. Њиховим моштима, касније пронађеним у археолошким истраживањима, вјерници се поклањају у црквици коју поменусмо, а коју је након бурних вијекова 1833. године саградила Катарина Властелиновић и тако упалила жижак обнове манастира. Унутрашњост је сведена и једноставна, није фрескописана, а посебна занимљивост је икона на којој се, рекло би се, налази тек неки офириц. То је Фјодор Ушаков, руски светац и адмирал који побиједи Наполеона баш у водама Боке которске.

“У плану је да се конак премјести и да се манастир обнови на мјесту гдје је некада био и гдје се налазе његови остаци. Тај посао је у почетној фази“, свједоче домаћини али и мајстори који свакодневно нешто раде.

Док тако живи Михољска превлака, с њом и око ње живи и некадашње Острво цвијећа. У бунгалове грађене за одмор високог кадра ЈНА доселиле су се породице војних лица из Хрватске, БиХ, Словеније, почетком деведесетих година. Као и хиљадама људи, многима од њих привремени смјештај постао је трајни. Међу оронулим грађевинама и путевима, које се не разликују од било којег колективног центра – осим што је, ето, на мору – зашарени се понеки врт или башта, са цвијећем и поврћем.

На острвцету живе и чекају, сјећања на царства и армаде којих више нема, заједно са војним пензионерима државе и војске којих, такође више нема. Између ловћенских врхова с једне и мирног тиватског залива с друге стране мијешају се приче и легенде, са надом у обнову и нови живот.

Понегдје су легенда и истина једно, као случају моштију оних светих превлачких мученика у којима су стварно пронађене –  веће количине арсеника.

 Ж. Свитлица



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *