Миодраг Живановић: Оваква БиХ је експеримент који се отима контроли

Непролазне домаће теме, као што је политичка ситуација, ситуација у медијима, а затим и образовању, професор Миодраг Живановић увијек сецира на оригиналан начин, без задршке према некоме или нечему.

Доносимо интервју, чије цјелине се отприлике поклапају са поменутим темама с тим да предност добија образовање.

Ви сте оштар критичар Болоњског процеса, тј оног што је он произвео на домаћим високошколским установама. Шта је Болоња?

На дјелу је пројекат уништавања идеје универзитета. Ријеч је о цијелом односу друштва, политике, криминала и корупције. Мислим да би то требало преокренути или форсирати другачију логику.

Образовање је једини аутентични ресурс једне земље попут БиХ. Требало би да га институције система посматрају као фактор развоја, а не као садржај потрошње. Ово што нам нуди болоњски процес није само средњошколизација унутар које се поништавају наука култура и традиција, малих (бројчано ) народа и култура. Ради се о томе да се и у научноистраживчком раду све редуцира на примјењене пројекте, а нема фундаменталних истраживања. То је амерички модел који поништава и оно мало вриједности које смо имали. То се проводи да се сруши идеја универзитета.

Шта је Болоњска декларација? Па то смо већ имали, она има три реченице: Универзитет треба да има аутономију, треба унаприједити процес наставе и повећати улогу и активност студената. Дакле, тамо не пише ништа о шуми прописа и бирократизације, а ти прописи су дошли, не само из БиХ, него и из других земаља. Болоњску декларацију су потписали политичари. Смишљен је цијели низ цјепкања година, предмета, Направили су превелики број институција везаних за образовање. То су разне врсте агенција које високом образовању не требају. Како ћемо сачувати аутономију универзитета ако му се налијепе различите институције, а оне саме не знају шта треба да раде? На тај начин су универзитети постали филијала Владе, филијалала министарстава просвјете, јер они одлучују.

Студенти су више знали раније или данас?

Види се голим оком, знање се може мјерити. Имамо општу владавину незнања а добар дио узрока је на основном и средњем образовању. И то нису криви сами студенти него и механизам.

Декларативно, на снази је борба против корупције у систему образовања, а резултате не видимо?

Ништа се није десило, јер су претходно изграђени заштитини механизми, и шта год да човјек уради, наиђе зид.

Која земља има образовни систем на који се ваља угледати?

Ни једна нема идеалан. Образовање је такав феномен. Има доста држава, а познајем овај дио запада гдје често предајем – оно што је основно код њих, то је респектовање аутономије, не мијешају се политичари и институције. Друго – стално се мијењају наставни планови и програми. Промјене су толико брзе да се морају пратити, а споровозни програми се појављују као кочница. Треће, кадрови су тај капитал. Ми имамо негативну кадровску селекцију на универзитету. Код нас се масовно на све позиције именују људи који немају стварне научне референце, немају референце у погледу педагошког рада, који долазе по линији партијске послушности, купопродаје. Познате су ствари колико кошта један магистериј или докторат да вам други уради, а за то постоје и агенције које имамо на интернету.

То је злочин за Хаг јер онда некомпетентни људи долазе на позиције, у институције образовног система и онда наредних 20-30 година образују генерације, а нису компетентни. Тога има нешто на западу, али врло мало и успјели су да се изборе. Дакле те три ствари су кључне: аутономија, кадрови и програм.

Седамнаест година након рата, у Босни и Херцеговини имамо још увијек исте проблеме – међуетничка и политичка неслагања, нефункционалне државне органе. Због чега је то тако?

Због више фактора, а ниједан од њих није одлучујући. Али оно што доводи до повећавања међуетничких дистанци, до међусобне изолације три конститутивна народа у БиХ се може назвати блоком политичких фактора. Радило се о једном експерименту и пројекту под којим је требало, под маском рјешавања националних питања, заправо направити подјеле, а то су урадиле национал-политичке елите. Међутим, експеримент се отео контроли и данас имамо парадоксалну ситуацију да су народи у БиХ почели да се мрзе, а политичке елите се одлично слажу и договарају. Ми смо овдје сви таоци једне морбидне логике која функционише у знаку броја три – три економска модела, три модела приватизације, три фискална модела, три модела образовања итд. Све то скупа је наишло на лицемјерну подршку институција међународне заједнице. ОХР, ОСЦЕ, овдје у БиХ не раде ништа, осим што рјешавају наводно проблеме, пост фестум, гасе пожар, а немају стратегију свог дугорочног ангажмана на Балкану. Када се реагује на нивоу дневне политике онда се често прави грешка. Поред тога што смо таоци национал- политичких елита, ми смо таоци међународне заједнице и то треба посматрати у једној повезаности.

Да ли је проблем у томе што нико није стварно радио на томе да дејтонска БиХ профункционише?

Први проблем је у Дејтонском мировном споразуму односно у оном дијелу који се зове Устав БиХ. Проблем је проистекао из самог текста. Ја бих подсјетио на чувену реченицу човјека који је био чувени творац Дејтонског споразума, Ричарда Холбрука који је рекао: ‘’Ја сам направио тај документ тако да сви буду подједнако незадовољни’’.

Из тога је произведено ово што се код нас догађа, тако да у том менталном и физичком склопу изабрани функционери, из било којег народа, за свој рад не одговарају бирачима, него институцијама међународне заједнице. Тиме је одговорност готово елиминисана из политичког живота. Нико низашта не одговора. У систему те опште неодговорности, када говоримо из политичког угла, онда нам се наравно догађа да све може да буде и добро и лоше, да је исто вриједносно гледано и оно што је добро и што је лоше. Наши функционери се само позивају на то да морају удовољити жељама или директивама међународне заједнице што није тачно, посебно не у посљедњих неколико година када ми више нисмо интересантни било коме, ни Вашингтону ни Бриселу нити другим представницима оног што зовемо међународни блок. Захваљућу тој неодговорности, комфорно се понашају и ови који одлучују о нашој судбини, домаћи политичари, а и народ или народи. Сваки народ гласа за ”наше”, за своје. Резултати избора се након Дејтона знају унапријед, само трошимо новац на изборе. А онда се тако и формирају институције. Примјер: Само на нивоу БиХ када погледамо институције система, све су “Домови народа” – Предсједништво је “Дом народа”, по систему етничке матрице се бира; Савјет министара је такође “Дом народа”, тамо не раде министри или помоћници минстара, него раде Срби, Хрвати, Бошњаци и још је додато ”остали”. Представнички дом ПС БиХ није представнички дом грађана, него је то опет Дом народа, пошто постоји ентитетско гласање, а територије су етнички чисте. Онда имамо онај Дом народа који се тако и зове, који би требало да штити националне интересе сва три народа понаособ итд. И када то спустимо до мјесних заједница све је “Дом народа”. И медији су, генерално, постали домови народа. Онда је дошло до једне велике нивелације у политичком амбијенту. У таквој ситуацији, код нас више нема националиста, демократа, социјал-демократа, либерала, фашиста, не постоји идеолошла разлика, него постоје српске, бошњачке и хрватске политичке партије. Тако се већ формирају у парламентима кругови, не по идеологији и политици, него по етничкој припадности. У таквој ситуацији није могуће политички створити услове за оно што се зове развој економије, изградња материјалне основе живота.

Богатство живота и разлике је сужено на политичке игре међу елитама народа. Ко ће кога преварити, ко неће. Добили смо ситуацију да медији то најдиректиније и кажу: ‘Слиједи историјски договор два лидера, рецимо око пензија, па пет лидера, који су представници политичких партија”.

Колика је улога медија у свему томе. Како коментаришета говор мржње и шовинизам на тв, посебно изражен на ФТВ у посљедње вријеме?

Друштвена улога медија се може изразити реченицом: Својевремено, прије 30 година Кардељ је написао студију “Правци развоја социјалистичког управљања”. О медијима је рекао: “Новинари морају бити друштвено политички радници”.

Ми смо, када је ријеч о медијима, ову Кардељеву директиву реализовали, новинари су постали друштвено политички радници. Можда, национални радници – да употребим тај атрибут.

Ја сам члан Жалбене комисије Савјета за штампу БиХ и ми смо у Жалбеној комисији реаговали и код обиљежавања годишњице РС гдје су предњачили Аваз и ФТВ у неутемељеним критикима. Међутим, наша комисија нема инструменте којима би санкционсала појаве, имамо медијацијску улогу да помиримо стране, да се спорови ријеше мимо суда. Реагујемо на основу приговора жалби, али можемо и по својој вољи и анализи, а нажалост, реагујемо све чешће. Комисија је половином 2011. добила надлежност и за онлајн медије, што је далеко већи посао, него само над штампом. Добро је да то постоји. У посљедње вријеме су нама далеко доминанатнији приговори са онлајн медија, а коментари су – тешко је описати какви. Велико је умијеће водити какву такву коректну уређивачку политику. Коментарише се из минута у минут. Мислим да би било нужно развијати друге форме новинарства, а који у недостатку средстава и воље нису примјењивани – истраживачко новинарство – које би пружило више објективности, чињеница. Требало би урадити више у образовању новинара и радника у медијима. На факултету садржаји нису у правој мјери примјерени потребама тог посла који ће сутра да раде. Други вид образовања који би требало потенциарти су форме алтернативног образовања. Едукација људи поводом конкретних ствари.

Поред говора мржње у медијима, у посљедње вријеме учестало је мијешање религијских вођа у област која припада политичарима – конкретно, у томе испред свих предњачи реис Мустафа Церић?

Употреба религије у политичке сврхе је једно од највећих зала овог нашег друштва. Ту постоје два блока узрока. Један је узрок структуралне природе. Споменуо сам већ да људи у институцијама политичког система не раде ништа, а у Уставу им пише да не треба да раде ништа – то пише у Уставу прдсједништва БиХ.

Зато се ствара вакум т.ј празан простор. У тај празан простор се убацују вјерске заједнице и оне се наравно директно баве тим политичким пословима којима се политичари не баве. На примјер, готово је невјероватно да су својевремено код реформе полиције, епископи СПЦ у манастиру Липље договарали са политичарима реформу полиције.

Ово што ради Исламска заједница на челу са реис л улемом М. Церићем је можда још радикалнија форма директног уплитања у цивилни политички живот. Затим, Ватикан и његови представници учествују директно у изборној кампањи.

Онда долазимо до посљедице која нас може озбиљно забринути, а то је чињеница да је бити вјерник постало статусно питање. У фирмама, на радним мјестима, посебно политичким, не можете добити посао ако нисте вјерник. Недавно сам предложио полуанегдотски да се формира удружење атеиста. То је велика трагедија, када приватна ствар постане јавна, а бити вјерник је приватна ствар, а ми овдје имамо православни иран, исламски ватикан, или нешто треће и људи су слуђени.

Како видите БиХ за десет година?

То је претешко питање. Оно што се догађа у посљедњих неколико година а о чему нико не говори је сљедеће: Испод Дејтонске официјелне структуре (два ентитета, дистрикт, десет кантона идт.) се догађају неки нови процеси који не иду том линијом. Сјеверозападни дио БиХ, са центром у Бањој Луци се отвара према западу. Сјевероситочна БиХ са центром у Тузли све више се окреће према Србији што је такође природно и због географске близине и традиције, а посебно раде много заједничких ствари у области образовања науке и културе. Западна
Херцеговина је још увијек најљепши дио Републике Хрватске. Како Загреб гледа на то и како они гледају на Загреб то је друго питање и друга шира тема, али фактички је тако. Источна Херцеговина са центром у Требињу нешто чека. Нешто би радила са Црном Гором, нешто самостално. Опет то све зависи од једних и од других. То је статус кво.

Централана БиХ неће нигјде, она хоће да живи у свом гету, а прије свега њене елите. Она је под јаком контролом исламских земаља, радикалних. Из такве ситуације могуће је да дође до нове дисолуције БиХ, независно од вођа. То је једна могућност. Друга је да се из таквог процеса створе услови за постојање државе БиХ, која ће бити у интересу грађана. Ми смо на раскршћу – или дисолуција или да се из темеља догоди нешто боље. Нама треба 4 до 5 изборних циклуса да створимо услове за промјене. То је неких 15 до 20 година. Уз све оптималне политичке и економске услове.

Колики је данас утицај интелектуалаца на мишљење јавног мњења у свијету, или на креирање или регулацију кључних процеса?

У посљедњих двадесетак година постоје двије велике теме у центру пажње интелектуалних кругова, људи од духа. Прва тема је моћ у свим видовима, а друга је рехабилитација хуманума – како поново вратити достојанство човјеку.

Постоји огромна литература о томе, скупови, расправе…Међутим, пошто је моћ надмоћна у свему томе, то не производи неке конкретне ефекте. Без обзира да ли ће о томе говорити један Хабермас или Ноам Чомски, или било ко од људи који имају планетарни рејтинг. Исто питање је пред тим људима, мислиоцима епохе, као и ово о чему разговарамо – Како неке вриједности реализовати, па ево и овај наш разговор да не остане само текст на папиру.

Ипак, доста људи воли интелектуални шунд и интелектуални кич, који имају већи утицај,