Миодраг Зец: Шта треба знати о природи ЕУ и њеној економији?

Професор економије на Филозофском факултету у Београду и компликоване економске односе може објаснити једноставним поређењима која су јасна "обичном човјеку". Зато је скоро сваки његов текст нешто што треба прочитати. Криза која потреса еврозону од 2009. са ескалацијом грчких дугова постаје очигледна и неупућеним посматрачима. Евроентузијазам и очекивања периферних земаља да ће чланством у Европској […]

недеља, 27 септембра, 2015 / 12:53

Професор економије на Филозофском факултету у Београду и компликоване економске односе може објаснити једноставним поређењима која су јасна "обичном човјеку". Зато је скоро сваки његов текст нешто што треба прочитати.

Криза која потреса еврозону од 2009. са ескалацијом грчких дугова постаје очигледна и неупућеним посматрачима. Евроентузијазам и очекивања периферних земаља да ће чланством у Европској унији решити сопствене проблеме показала су се илузорним. Уместо да се изједначе плате и животни стандард, изједначиле су се цене и трошкови живота, а неједнакости су, уместо да се смање – повећане. Стога је потребно поново преиспитати да ли постоје фундаментални пропусти у евроконструкту и какви се стратешки помаци могу очекивати у будућности.

ЕУ је пре свега геостратешки политички пројекат, којим је требало обезбедити мир међу вековним непријатељима, Немцима и Французима, трајно војно стратешки везати Европу за Америку, а тек потом решавати економска питања.

Све је почело 1948, када је формирана Европска организација за економску сарадњу у циљу реализације Маршаловог плана економске обнове Европе и њеног конфронтирања са тада моћним СССР-ом. Већ 1951. формира се Заједница за угаљ и челик, чиме почиње доминација Немачке у Европи. Гасе се мале и нерентабилне челичане, а оне највеће, немачке, почињу наглу експанзију. Римским уговором 1957. оснива се Европска економска заједница (ЕЕЗ) као царинска унија и Немачка добија додатни замах, јер је експортна привреда. Већ 1963. наступа криза, Француска губи утицај даљим ширењем ЕЕЗ и блокира приступ Британији, Данској, Норвешкој… Моћна немачка индустрија потискује француску, а неспоразум се амортизује уступцима Француској у погледу субвенција, заштите и фондова за пољопривреду.

ЕЕЗ 1967. прераста у Европску заједницу. Криза долара и Бретон-вудског система резултира почетком координације монетарних политика кроз фиксне курсеве у земљама ЕЗ и заједничког флуктуирања у односу на долар. Координација монетарних политика и фиксни курсеви одговарају Немачкој, јер неефикасније економије не могу да стимулишу конкурентност девалвацијом на заједничком тржишту. Процес интеграције се наставља и 1979. оснива се Европски монетарни систем, а монетарно уједињење се завршава увођењем заједничке валуте, али без фискалног уједињења.

Евро је посебан случај јер је то валута без земље, без буџета и без могућности да централна банка купује обвезнице држава чланица. Претпоставке Мастрихтског уговора о фискалној политици у великом броју земаља нису се спроводиле, извештаји су фризирани, криза је нарастала да би експлодирала од 2009. са потресима у Грчкој.

Заједничка валута, уз несумњиво смањивање трансакционих трошкова и пријатног осећаја код грађана периферних земаља да имају квалитетан новац, уништила је једно важно оруђе – девалвацију ради подстицања извоза и повећања конкурентности. Уз изостанак царинске заштите процес деиндустријализације слабих економија је убрзан. Сви желе да возе немачке аутомобиле, пију француска вина, пуше енглеске цигарете, носе италијанску гардеробу, а да све остало остане по старом. Немачки суфицит је скоро једнак дефициту који остварују периферне земље. Криза захвата чак и Италију која је имала респектабилну индустрију. Ни они не могу да издрже немачку конкуренцију. Очекивања да ће сви бити равноправни, која су заводљиво звучала на почетку, претварају се у делиријум незадовољства у Грчкој, Шпанији…

Концепт који је примењен – монетарна унија без фискалне уније – исцрпео је своје могућности. Следећи корак је пуна фискална унија (супердржава, европска влада, европски буџет) или бракоразводна парница пуна тешких речи.

У току еуфорије уједињења није урађена кључна ствар, није створен нови европски идентитет и истински европски дух. Локалне елите су грађане обмањивале добицима не помињући трошкове. У утакмици између провинцијских тимова и Бајерна, Немци увек побеђују. У Америци је сваки Грк прво Американац па тек онда Грк, а у Европи је обрнуто. Искуство СФРЈ може бити поучно – сви су остали пре свега Срби, Хрвати, Словенци… А Југословени су остали без домовине. А ми Срби, уместо на свадбу и весеље, у Европу хитамо пред бракоразводну парницу.