Колико власти Српске цијене људски живот?

Заштита људског живота обухвата тренутак њеног настанка, трајања и престанка. Ове три компоненте представљају јединствен корпус заштите живота сваког од нас.

Пише: Драган Дакић

Квалитет заштите коју једно друштво пружа људском животу одражава мјесто и важност која се људском животу придаје у том систему. Ово мјесто и вриједност се цијене управо кроз однос законодавства према чињеницама које одређују настанак, трајање и престанак заштите живота.

Сходно овоме питање прекида људског живота абортусом је различито регулисано у различитим правним системима. Законска рјешења се крећу од оних којима је овај чин апсолутно забрањен, преко оних који га дозвољавају на рестриктиван начин па све до оних који га дозвољавају без икаквих ограничења. Питање: 1) када настаје људски живот, и тангентна питања попут: 2) да ли и отац има право да одлучује о трудноћи, 3) да ли забрана прекида трудноће представља повреду права жена, 4) да ли прекид трудноће штети здрављу жене и да ли се њиме убија нови човјек, отварана су и пред многим националним али и међународним регионалним судовима. На постављена питања судови су одговарали на следеће начине:

Њемачки уставни суд:
* Не мoже се правити разлика између фаза у развoју живoта прије рoђења ни између рoђенoг дјетета и oнoг кoје ће се тек рoдити.[1]

Из оваквог поимања Њемачког уставног суда произашао је став њемачке правне праксе и теорије да заштита живота и тијела настаје тренутком зачећа, те је прекид трудноће квалификован као кривично дјело.[2] Кривични закoн Њемачке изричитo каже да нерoђенo дијете у свакoм стадијуму труднoће и у oднoсу на мајку (жену трудницу), има властитo правo на живoт.

Европски суд за људска права, децембар 2011. године:

*Питање рођења дјетета се тиче и оца.

*Апсолутна забрана прекида трудноће представља пропорционалан баланс између права жена и права нерођене дјеце.

*Апсолутна забрана прекида трудноће не крши женама право на живот ни у ситуацијама животне опасности по мајку.

Федерални апелациони суд САД, јул 2012:

* Прекид трудноће односи живот потпуном, самосталном, јединственом, живом људском бићу;

* Мајчина веза са тим другим људским бићем ужива заштиту Устава и националних закона; та веза се прекидом трудноће као и сва права која из ње проистичу уништава;

* Прекид трудноће излаже жену ризику од самоубиства.

Уставни суд Републике Српске је такође недавно био у прилици да цијени уставност и законитост одредби домаћег законодавства односно да да одговор на наведена питања. Дијаметрално супротно ставовима претходно наведених судова Уставни суд Републике Српске, (октобар 2012) је на постављена питања одговорио да:[3]

*Прекид трудноће не прекида живот новом човјеку;

*Прекид трудноће представља субјективно право жене;

*Искључивање оца из процеса одлучивања о трудноћи је у складу са моралним и правним принципом слободе избора појединца;

*Ограничавањем права на абортус жени би се кршило право да контролише свој живот и тјелесни интегритет;

*Прекид трудноће до самог рођења дјетета не штети здрављу мајке и у складу је са принципом заштите мајке и дјетета.

Законодавство Републике Српске очигледно спада у групу најекстремнијих представника оних законодавстава која дозвољавају овај зли чин без икаквих ограничења. Границе чак не представљају ни заштита здравља труднице ни ставови медицине и биологије. Из оваквог поимања нашег уставног суда и даље је могуће прекинути трудноћу из било ког разлога док се год дијете не роди. И даље у случају намјерног напада на трудну жену који за посљедицу има смрт бебе не повлачи обавезно и одговорност нападача. И даље ће наше мајке-извори живота и гаранти будућности, постајати немајке-гробнице ненасите, жртвујући своја чеда своме незнању сурвајући се и сурвавајући све у пропаст. И даље ће они које смо школовали да нас лијече бити наши највећи крвници и највећи разбојници наше будућности. И даље ће особе са хендикепом бити свирепо убијане. И даље ће царевати трули задах иродског хедонизма у нашој атмосфери испуњеној посмртним остацима невине дјечице коју смо спалили као медицински отпад.

Из оваквог односа наших извршних, законодавних и судских власти према питању настанка живота са великом дозом забринутости се може констатовати да је људски живот у Републици Србској на јако ниској цијени.

[1] Наведенo према Иванка Маркoвић, Право на живот и тјелесни интегритет као објекти кривичноправне заштите, Докторска дисертација, Бања Лука 2001. године, страна 21.

[2] Секција 218 став (1) Њемачког кривичног законика.

[3] „Службени гласник Републике Српске“, број: 94/12