Улогуј се! Региструј се! Изгубљена лозинка?
Фронтал.рс Фронтал.рс Фронтал.рс Фронтал.рс

Рецензенти

18:13 Хрватска никад јача - у позадини српска застава17:46 Амбасада Русије у Сарајеву: Конаковић нека поштује ставове Предсједништва БиХ и пита своје менторе ко је минирао Сјеверни ток17:41 Вишковић, Вучевић и Цвијановићка у специјалном и паралелном сусрету17:37 Вучић се не извињава словеначким политичарима - само народу17:33 АТВ против Зукана: Лаже у координацији са Западом, јер има план за ескалацију сукоба у БиХ17:19 Симић: Нова фаза рата - САД први пут рекле Кијеву да им је дужан 10 милијарди16:51 Ко ће платити осигурање за Сјеверни ток и пошто?15:08 Шта се дешава са аутокефалношћу Македонске православне цркве?13:57 Хрвати у Сплиту пронашли четврту кованицу српског краља, а ниједну свог13:45 Вашингтон доставља оружје Кијеву за десетак дана - шта то значи за ток рата?

Колико кошта хвалоспјев?

Субота, дан за умјетност на Фронталу, доноси питање о истинском стању и вредновању ликовне сцене у Бањој Луци и Српској са позиције историчара умјетности. Када је 70-их година прошлог вијека чувени њемачки умјетник Јозеф Бојс осмислио још чувенију максиму Everybody is an Artist, ни сањао није да ће дословно значење ове реченице у неком тренутку […]

субота, фебруар 25, 2012 / 12:14

Субота, дан за умјетност на Фронталу, доноси питање о истинском стању и вредновању ликовне сцене у Бањој Луци и Српској са позиције историчара умјетности.

Када је 70-их година прошлог вијека чувени њемачки умјетник Јозеф Бојс осмислио још чувенију максиму Everybody is an Artist, ни сањао није да ће дословно значење ове реченице у неком тренутку и на неком комадићу планете Земље функционисати као опште правило и важити за једини вид постојања „система умјетности“, а још мање имао намјеру да тако нешто каже или да својим мишљењем оправда и потврди.

Далеко од тога, јер сложена концептуална подлога оваквог става и племенита намјера доброг старог Бојса немају баш никакве везе са оним што намјеравам да кажем. Подударност је искључиво у одабиру ријечи и буквалном, до вулгарности доведеном примјењивању идеје да свако јесте или може да буде умјетник, а ја бих у том духу додала још and And Everybody is a Curator too!

Посматрајући оно што чини тзв. умјетничку сцену у Бањој Луци, односно у читавој Републици Српској, али и активно дјелујући унутар ње у улози историчара умјетности, не могу да се отмем утиску да је управо наша средина типичан примјер ове апсурдности, јер овдје је заиста већина умислила да спада у категорију умјетника, и то највећих! Толико великих да оног момента када дођу до звања „академски“ не морају више да улажу ни мрвицу труда у даље напредовање, усавршавање или увођење евентуалних промјена у свој рад.

Стога је посебно упечатљив феномен стицања виших научних звања на основу изложби, чија се референтност загубила негдје у распону између студентске и прве самосталне, искључиво са дјелима у старом, испробаном маниру. И тако пејзажисти, портретисти, обожаваоци апстракције, свих врста реализама и поп арта (а њих помињем јер су најбројнији) неуморно тјерају своје, затрпавајући нас метрима свог платна, а очекујући заузврат искрено дивљење и обожавање.

Све то не би било ни чудно ни битно помена, да се у домену конзумената шарених, егзотичних и допадљивих слика налази само просјечни посматрач који има пуно право да му се свиђају, у зависности од личног укуса, него се оваква реакција подразумијева и од представника струке, тј. историчара умјетности/кустоса.

Нашавши се више пута у (не)прилици да понуду за писање текста о нечијим радовима одбијем због тога што не спадају у домен мојих интересовања и што сматрам да не задовољавају ни минимум критерија по свом квалитету и смислености, и наишавши на реакцију чуђења и чак љутње код одбијених, схватила сам да суштина проблема лежи у непостојању јасног односа умјетник-историчар умјетности-институција, односно у апсолутном одсуству знања и свијести о томе шта је уопште историчар умјетности, која је његова улога и, на крају крајева, која су његова права!

Као што то обично бива у свим областима живота и свим гранама људске дјелатности, мањак конкуренције оставља широк простор за цвјетање шарлатанства, а пошто је недостатак образованих историчара умјетности чињенично стање у читавој Републици Српској, управо у домену ликовних умјетности ова појава је нарочито узела маха.

Захваљујући обиљу текстова и „стручних“ мишљења самопрозваних кустоса, критичара и теоретичара, далеко бројнијих од ријетких истинских представника струке, однос чинилаца у креирању ликовне сцене није ни могао да се развије правим путем, односно отишао је странпутицом.

Нажалост, томе су допринијели и још увијек својом марљивошћу доприносе и поједине колеге наоружане локалним угледом, а неки и озбиљним титулама, којима је овај историчарско-умјетнички дефицит такође добро дошао за пласирање и наметање сопствених правила игре, па се у каталозима ликовних колонија, групних и самосталних изложби овдашњих умјетника редовно налазе њихови текстови као неприкосновена потврда генијалности, а на отварањима изложби од стране истих држе екстатични говори глорификовања и дивљења.

Онда није ни чудо што су нам се умјетници размазили и уобразили, јер су већ при првим корацима на трновитом путу славе уљуљкани у романсираним причицама о свом богом датом таленту и навикнути на редовно билдање ега произвољним смијештањем у стилске одреднице и обилатим поређењима са великанима из прошлости!

Недавно отварање галерије у бањолучком Дому омладине пружа још један примјер наведеног стања. То што је отворен нови изложбени простор свакако представља позитивну ствар, будући да их у Бањој Луци нема довољно, али обезбјеђивање било каквог простора за излагање само по себи није сувисло. Без обзира на степен амбиција које оснивачи имају, третирање и називање неког простора галеријом нужно подразумијева и јасну излагачку политику и програм рада осмишљен и руковођен од стране историчара умјетности/кустоса, којим би се од самог почетка дефинисала циљна група, како умјетника који би у том простору излагали, тако и публике која би долазила.

Пошто се ради о Дому омладине било је за очекивати да се укључивање још једне активности у рад ове институције прилагоди управо младима и да се за приоритет узима презентовање њиховог ликовног стваралаштва.

Због тога остаје нејасно зашто је нова галерија отворена изложбом Николе Заклана, на којој су изложени радови којима се овај сликар већ представио бањолучкој публици и то прије шест година у новом изложбеном простору Музеја Републике Српске. На отварању изложбе и овај пут ријеч је имао историчар умјетности Синиша Видаковић, такође и аутор текста за каталог, који је још једном свесрдно нахвалио „младог“ умјетника истичући његов ванредни потенцијал!

На крају се намеће закључак да наша умјетничка сцена углавном функционише по принципу пијачне трансакције типа: „Колико кошта страница и по хвалоспијева?“ А тако ће бити, док год се у културним установама ликовним програмима буду бавили разни дизајнери и академски сликари умјесто историчара умјетности, док год се умјетници буду задовољавали искључиво ријечима хвале и док год историчари умјетности буду исте писали.

Жана Вукичевић, историчар умјетности

0 КОМЕНТАРА

  2. Овај текст даје наду да ће се нешто почети радити по питању критике и исправне валоризације дјела којих има у нашој средини на прави начин и уз праве критеријуме.

    Ако постоји нека професија-занат у људској дјелатности гдје људи морају имати отворен ум то је онда умјетност у најширем могућем схватању.

    Ако умјетник није у стању истрпити реалну критику, онда би било најбоље да се престане тим бавити.
    Када умјетник посегне за идејом он прво сам треба да пред себе стави највеће могуће критеријуме до којих његова способност може досегнути.

    Чак и код такавог односа он не смије бити сам себи довољан, него напротив мора имати као оријентир и другачије и супротно размишљање и доживљавање његовог дјела.

    Нема ли тога, имамо провинцијализацију умјетности, један затворен, кохерентан механизам који неће дати плода у ширем смислу ни самом уметнику, а Богами ни публици коју би требало његовати, а Богами и одгајати.

    Наша сцена не оскудјева квантитетом, а о калитету је речено много тога у чланку ауторке предходног осврта.

    Од идеје до публике и славе је дуг пут и свако девалвирање у смислу подилажења нечијем егу доводи нас у унакрсну ватру смисла постојања стваралаштва које би требало да узбуђује, просвјетљује, чини овај свијет бољим, да оплемењује нашу визуру и помицање по граници постојаности.

    Имамо таленте, имамо потенцијал, имамо традицију! Па, гдје онда може бити проблем, ако имамо већину предуслова да ову нашу средину извучемо из провинцијалне учмалости, завјетрине у коју не долазе велики јер неће имати са ким повести раговор, размијенити идеје, постићи плодну трансмисију?!

    Проблем је очигледно у егу Пигмеја који нису у стању доживјети супротност у мишљењу и тражењу оног пута који је најбољи!

    Ко су ти који стоје на том путу? Вјероватно они који се нису доказали на међународној сцени, они који су у институтима и институцијама који креирају нашу сцену, без икаквог критичког односа и самозапиткивања о потреби отворености ума за све што би могло да буде умјетност изван властитог видокруга и поимања стварности у мјетности и умјетности у стварности.

  3. Фантастичан текст! Одлично!
    Ових наших умјетничких фићрића као пљеве…
    А тек како су се дочепали концептуалне умјетности, па само штанцају „идеје“: видиш ово ти је чарапа моје бабе, ставићу је на виле и ето ти склуптуре, перформанса…бла, бла!
    Ух x-(

  4. Ништа у овом тексту ново нема. Нервира ме кад људи обилазе стално нешто и једино што су овдје поменута бар нека конкретна имена. Све ово остало су као опште приче наших политичара.

    Стање је лоше, морамо се борити против корупције, треба стручним људима дати да се баве својим послом, а растјерати лопове и шарлатане…

    Не желим да сумњам да Жана мисли и може написати нешто што заиста оцјењује неку вриједност по законима струке, али то се не може радити општим сликама. Код нас је стварно све овако како је написала, али обично сви одустану на опису саме сцене. И ту сви стану јер се боје да ће се пуно замјерити локалним „умјетничким величинама“.

    Прочистимо ту сцену огњем и мачем! Стање је исто као што у политици нико не смије већ дуго да било шта каже, ако није добио од неког новац за то!

  5. Драго ми је да се традиционално лијена редакција коначно мало пробудила па о овој теми питала особу која је довољно стручна да о њој и говори.

    Пажљиво сам прочитала текст, и, мада се са већином слажем, остале су ми двије недоумице:

    – из овог текста сам стекла утисак да је Жана незадовољна баш са свим умјетницима, од „пејзажиста… до поп артиста“ и ту се не бих сложила са њом. Има у БЛ веома добрих сликара.

    – отприлике ово што пише @ Кифла, 25.02.2012. 14:27:45 – овом тексту недостају конкретна имена. Прошло је вријеме текстова типа „нек се људи сами препознају“ и незамијерања. Нећу више да читам између редова – према томе порука аутору – Жана, ако си била довољно храбра да напишеш овај текст, онда стисни до краја и напиши имена.

  6. ZANA

    Ova tama je jako opsirna da bi se doslo do nekih zakljucaka i trebalo bi mi deset dana kuckanja da napisem svoje misljenje. Moras sve forumase koje interesuje ova tema pozvati na kafu u redakciju ili gdje god pa da fino u zivo raspravimo ove stvari.
    Najozbiljniji sam bio gore kada sam spomenuo Akademiju Umjetnosti / Muzicki Odsjek i o stvarima koje se tamo desavaju . Mogao bih danima o tome da pricam !!!
    PozZ

  7. Текст је пун погодак јер је у њему речено, баш по оној народној, „Попу поп – бобу боб“!
    Док су у не тако давном времену самоуправног социјализма код нас хвалоспјеве добијала идеолошки подобни аутори, углавном осредњег или испод просјечног квалитета, данас их добијају самозвани аутори за новац!
    Дакле, у предратно вријеме критика је била идеолошка, неутемељена и неконзистентна, што је и данас слично, с том раѕликом што су „марксистички“ оријентисани критичари своје хвалоспјеве давали по дужности јер су плаћани на други начин – били су уредници, рецензенти или критичари по дужности у медијима.Данас када се све плаћа, критичари, они без потребних квалификација и дигнитета, трсе се да уновче своје „оцјене“ па хвалоспјеве без мјере и укуса пишу кад год и гдје год стигну.
    У књижевности Републике Српске праву пошаст су начинили квазикритичари попут Ранка Павловића, Зорице Турјачанин и њима слични, пишући за накнаду углавном хвалоспјеве нимало утемељене. Ко год хоће може на корицама или унутра књига пронаћи небулозних хвалоспјева књигама које нису низашта!
    Понекад су реченом изазову подлијегали и други бањалучки професори Филозофског факултета, осим Турјачанинове,или су то чинили листом пјесници, којима се није ни чудити јер се у постулате критике не разумијевају.
    Шта смо све морали читати у наведеном смислу!? Дилетанте су, наизглед озбиљни људи, проглашавали талентима у 50. години живота, некакве гаџете скрпљене на брзину, Министарство просвјете и културе је, по препоруци Комисије састављене за ту прилику, суфинансирало а потом су чланови наведене комисије „легално и легитимно, писали хвалоспјеве о тектовима који су по правилу прављени трабантски.
    Птета коју су неодговорни критичари нанијели књижевности Републике Српске је огромна и, надам се да није далеко вријеме потпуног раскринкавања стручњака какав је Павловић, Турјачанинова и остали из исте феле. Живко Малешевић и Анђелко Анушић су добрано раскринкани у текстовима професора Мирка Вуковића, као и тобожњи шунд-писав Григорије, владика захумско’херцеговачки кога су мангупи вјешти сакупљању пара увукли у своје „издавачке пројекте.“
    Надамо се да Фронтал тек почиње с овим темама. Моја маленкост је спремна да се укључи са својим критичким текстовима, већ објављеним у периодици или књигама, као и новим.

  9. Еј,профе на АУ требају дати семинарски рад на тему ‘Ко је Жанка и анализа њеног рада.’Били би то најкраћи семинарски у историји….;)Жана је рођена и одрасла у малом селу поред Високог. То село је на арт мапи препознато због њених достигнућа! B-)Она се сврстава међу пет водећих историчара умјетности у свијету. Срећа наша те је придошла у БЛ и за кратко вријеме дала огорман допринос развоју ликовне сцене. Неко до сада чуо за њу? Ха, ха…Не то није био земљотрес у БЛ, већ се АУ тресе од страха пред њом.:P

Оставите одговор