Како су нестали радикали

Прикључивање Српске радикалне странке Републике Српске Партији демократског прогреса, данас није посебно значајна политичка вијест.

уторак, април 30, 2019 / 09:34

Ни по томе што данас практично не постоје радикали. Ни по томе да су се њихови остаци утопили у странке за које би очекивали да су им потпуно супротних свјетоназора. Ни по томе да сада практично само СДС остаје на сцени као странка која има српско у имену.

Из неког разлога, ПДП има фиксацију на радикале, па је и Маринко Умичевић замјерао што се само баве како тиме како интегрисати Михајилицу. Шешељеви радикали у Угљевику су се 2015. прикључили ПДП. Занимљиво је да су се у Добоју или Српском Сарајеву радикали прикључивали СП (међу њима Дејан Шантић, некада предсједник скупштине Источног Новог Сарајева) те са њима кренули "по шумама и горама”.

Договор са ПДП Михајилица је назвао добрим балансом здравог патриотизма и озбиљних економских политика, а види "саговорнике који разумију значај саборности и заједништва”. Остаје питање да ли ће остатак странке слиједити лидера, будући да је један одборник у Прњавору већ прешао у СДС. Заправо, вратио се.

СРС РС најављује интеграцију са ПДП

Српска радикална странка је у оним послератним изборима на годишњој бази фигурирала као озбиљна политичка снага, 1997. су имали 15, а следеће године 11 посланика у НСРС. Те године њихов предсједник је као кандидат коалиције са СДС постао предсједник Републике Српске.

Због слабе унутрашње демократије, из СРС се одлазило од самог почетка, јер је свако сучељавање мишљења било довољно за екскомуникацију.

Распуштани су читави одбори, а из једног таквог случаја у Бањој Луци и Дервенти изродила се Српска странка Крајине и Посавине, касније познате по тројцу: Лазаревић, Умићевић, Стевандић.

Радикали из Добоја су се, са друге стране, прикључили Демократској странци из Бијељине, коју је водио Љубиша Савић. Данас посланик ПДП Гордана Видовић, један је од бивших радикала из Модриче који су основали Сељачку странку.

Никола Шпирић

Генерално, СРС је у почетку била спој оних за које је, у националном смислу, СДС превише калкулисао са другим народима, као и оних који су испали из реформистичког шињела, а нису на вријеме успјели да се убаце у редове водеће странке. Један од таквих примјера је Никола Шпирић, који је СРС РС уз прећутну сагласност Николе Поплашена мамузао како је хтио, окренуо из ње бројне људе, а потом изашао и основао Демократску странку за Бању Луку и Крајину.

А онда ОХР-ов геноцид над демократијом

Без обзира што је Српска у периоду непосљедно послије рата била приморана да изборе проводи сваке двије године и за саму Народну скупштину Републике Српске, те су те изборе организовале и надзирале окупационе снаге, високи представник Карлос Вестендорп починио је тешко кривично дјело против демократије и смијенио са мјеста предсједника Републике Српске Николу Поплашена.

Учинио је то, јер је Поплашен користио своја уставна овлаштења и није желио дати мандат премијеру који је већ био у техничком мандату и са већ осигураном већином у скупштини. Тадашем фавориту САД и ЕУ, а данашњим првим човјеком Русије, Милораду Додику. То је правдано "нарушавањем Дејтонског мировног споразума", мада је било очито да се ради о унутрашњем политичком обрачуну.

Будући да се радикали нису хтјели одрећи предсједника, био им је забрањен наступ на изборима 2000. Више пута је тако одузиман мандат и Огњену Тадићу, каснијем савјетнику предсједника РС Драгану Чавићу, а потом и сам више пута предсједнички кандидат испред СДС под диригентском палицом Младена Босића. Поплашен је касније одступио са мјеста предсједника СРС, која се 2002. вратила у НСРС са 22.000 гласова и 4 посланика.

Међутим, дошло је до унутрашњег сукоба по питању односа према власти и учешћу у њој. На мјесту предјседника након Поплашена је био Радислав Кањерић, који није имао водећи ауторитет ни у бијељинском одбору, јер је био иза Мирка Благојевића. Сукоби су резултирали ванредном страначком скупштином на којој је изабрано ново руководство са Миланком Михаљицом на челу, а и смијењена дотадашња владајућа тројка Кањерић, Благојевић и Огњен Тадић.

Након дужег натезања по судовима, они су морали основати нову странку, која је имала у називу име Војислава Шешеља. Уз њих је у том мандату остао само један посланик у НСРС. Обе странке су ископниле до мјере да самостално нису могле ништа. Додуше, Михајиличина странка се одржала сама у парламенту 2006. (посланици Михајилица и Ново Грујић), док је 2010. у НСРС ушао само Славко Бољановић из Херцеговине. Лакоћа са којом су након тих избора из СРС отишли и Бољановић и Грујић говорила је о стању у странци.

Грујић прелази у ДНС

Ни на другој страни није било боље, па је су незадовољни управљањем Мирка Благојевића покушали да га смијене, али је овај задржао странку, али не и чланове, који су основали Српску радикалну странку, без других додатака у имену. И са Драганом Ђурђевићем на челу, иако је било покушаја да се као компромисно рјешење изабере Дејан Шантић из Сарајева.

Услиједиле су коалиције и борбе за компеназционе маднате, а све је дјеловало комично. Ђурђевићеви радикали су 2014. били на листи ДНС, док су радикали у изборним јединицама 7, 8 и 9 били на листи Социјалистичке партије. У скупштину су ушли Неда Петрић из Бијељине и Драган Ристић из Невесиња. Петрић је прешла у ДНС, а Ристић је био нечујан, а касније је уклоњен из странке након унутрашњих сукоба.

Михајилица је добио компензациони мандат са листе СДС, док је из изборне јединице Зворник у НСРС ушао Синиша Илић. Питање је да ли је Михајилица знао да је овај фаворит браће Васић уопште члан његове странке.

Мирко Благојевић је своју странку без чланова преименовао у СРС 9. јануар, а онда је 2016. био једини који је водио кампању против Додиковог референдума о 9. јануару. Касније је ваљда своју странку прикључио СНС Дарка Матијашевића.

На прошлим изборима и Ђурђевићева и Михајиличина странка биле су на листи СДС, али је у Херцеговини дио Ђурђевићевих радикала био на листи НДП. На крају се нико није докопао мандата.

Тек у неколико општина са већом четничком традицијом, радикали нису били маргинална странка. У Билећи, Угљевику, Рудом и Невесињу било их је довољно да обе фракције буду у локалним скупштинама, и то запажено. Михајиличина странка и данас има начелника у Рудом, а 2010. на ванредним изборима Драган Бабић постао је начелник Билеће уз подршку опозиционих странака. Тренутни начелник Доњег Жабара је Никола Ђокановић, члан Ђурђевићевих радикала, али у странци без јаке централе то не мора значити ништа.

И Ђурђевићева странка је на издисају, будући да га је напустио једини одборник у бијељинској скупштини, Миленко Митровић, и основао локални покрет Заједно за Бијељину, преузевши већину чланова. Питање је да ли ће Ђурђевић остати на мјесту замјеника градоначелника Бијељине, јер од политичке тежине има само подршку Војислава Шешеља, што у Српској не значи ништа да би говорили о политичког снази.

Међутим, као партија пар лица која изнајмљује услуге другим већим партијама по потреби, може постојати неко вријеме, а потражња за таквима је стална.



10 КОМЕНТАРА

  1. Поштујем Михаљицу, ово је логично рјешење за њега и „његове“ радикале, те врло паметан потез ПДП.

    ПДП добија два начелника, а начелници добра леђа за идуће локалне изборе,Михаљица добија јаку организацију за будуће политичко дјеловање, све у свему, једино не знам будуће понашање Дунђера.

    Што се тиче осталих радикалних странки, једино је мало интересантан Ђурђевић из Бијељине, мислим да би и њему било добро да овим приђе, наравно ако није некад затворио врата.

    ПДП је прије пар година био на граници да постану радикали, захваљујући тада мудрим потезима, данас ПДП постаје врло озбиљна опозициона странка, свака част.

    1. Црни Никола зар си ти прочитао ову вијест?
      Сподобе,несрећа,мрак,влага,хрђаве кашике могу бити вијест само у Републици Српској и власт у Србији и нигдје више.
      Додуше ти си политичар, и Чеда Јовановић данас љуби скуте радикалима заједно са СПО.

    2. Ниси у праву Младене.

      Некад се деси да ствари посложе тако да што год урадиш погријешиш. Као у причи о тамном вилајету. Ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш кајаћеш се још више.

      Србија је подијељено друштво у којем доминирају неписмени русофили које чине русодупелисци, србокомунисти, новокомпоновани православци, удбочетници и нешто романтичних писмених русофила и клеро-нацисти. То је једна обала ријеке.

      На другој обали ријеке се налази мањи дио Србије који чини мохархистичка традиционална десница, лијево-либерална и квази-демократска Србија и националне мањине.

      И те групације су деценијама на различитим обалама ријеке.

      И одједном се на другој обали ријеке појаве они са супротне обале и декларативно прихвате све вриједности на обали на коју су извршили десант.

      Шта су Вук и Чеда требали урадити?

      Да побјегну на супротну обалу и да запјевају Данкерусланд?!

      Да су то урадили такви као ти би одмах рекли да су издали своје идеале.
      И опет би били на мети.

      То је тај тамни вилајет. Шта год урадиш погријешио си.

    1. Как то да нико неће у ЗЕЛЕНЕ? Упитник.

  2. Симо,

    ЗЕЛЕНИ су авангарда и једина чиста прича у Српској, код нас мораш доћи чист као сунце жарко, живјети за идеју и трошити свој новац, између и у току кампање.

    Па да није тако, не би рецимо Стевандић одбио да буде посланик ЗЕЛЕНИХ и прихватио новац и људе из СНСД, зар не?

    Да видим шта ћеш на ово рећи, па ћу наставити.

    1. Нејасан је тај твој став око Стевандића.

      Би ли га примио?

    1. Би ли примио Стевандића у странку да је изразио жељу?

  3. Ја сам јасно изнио свој СТАВ јуна 2015 године, лично сам Стевандића, одмах када је напустао СДС,понудио да буде посланик ЗЕЛЕНИХ у НСРС, чак сам због његове потзиције и снаге у НСРС био спреман да му препустим вођство ЗЕЛЕНИХ, све да га исфорсимамо као таквог код наших партнера ЕГП-савеза зелених партија Европе.

    Да је прихватио, данас би он био један од најпоштованијих политичара у БиХ, много би ми до данас ваљали Српској, а ЗЕЛЕНИ би већ 2016 године били снажна партија на локалу.

    Наравно, прошле године би ЗЕЛЕНИ као већ моћна прича, све са резултатом на терену, имали толико симпатија у народу, да би сигурно постали трећа партија по снази у Српској.

    За то није крив само Стевандић, они који су му помогли, тиме нису помогли Српској и себи, него краткорочно себи.

    Неко је Мила зајебао, или је он сам зајебао, сад има око себе скоро све прелетаче, оне којим не смије вјеровати, јер ко зна да немају још неког газду?

    Са Стевадићем је почело, завршило са Чавићем, хвала на помоћи, ми то никад сами не би могли урадити, алал вера на халапљивости и гпупости, тако бих ја нпр. одреаговао да сам вођа СДС,тачка.

Оставите одговор