Како је почео Први свјетски рат

 "Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати побједу.”

Предсједник српске владе Никола Пашић изговорио је ове ријечи прије тачно 98 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и пјесник Јосип Сибе Миличић који је од заборава отргао овај штури, пророчки коментар. Пашић је сједио сам за столом и ручао, када га је прекинуо неки жандарм да би му уручио телеграм који је тог дана окренуо свијет наглавце, пошто је њиме покренут замајац Првог свјетског рата.

У отвореном телеграму послатом преко Букурешта, ратоборни Беч је поручио српској влади сљедеће:

"Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју јој предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.

У ноти од 23. јула, на коју се Беч позвао, службена Србија је оптужена да је хушкала пречанске Србе против Аустроугарског царства и да се идеја о атентату на престолонаследника Фрању Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914, "родила у Београду”, да су атентатору Гаврилу Принципу и друговима "оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су прелазак у Босну спровеле старјешине српске пограничне службе”.

Било је то противно закључцима до којих је дошао Фридрих фон Визнер, службеник бечког Министарства спољних послова, који је послат у Сарајево 10. јула 1914. да испита истражни материјал и установи доказе о одговорности српске владе за атентат.

Као савјестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је 13. јула телеграфисао у Беч: "Не постоји било шта што би указивало на одговорност српске владе у организовању убиства или припрема, или у снабдјевању оружјем. Нити има било шта што би човјека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”.

Сарајевски атентат је, међутим, како је установио Владимир Дедијер, "био неочекивани дар бога Марса ратоборној бечкој страни, која је још од анексионе кризе 1908–1909. тражила било какав изговор да нападне Србију и умири Јужне Словене, проширујући хабзбуршку власт до самих врата Солуна”.

У том погледу био је више него јасан начелник Генералштаба аустроугарске војске генерал Конрад који је послије сарајевског атентата рекао: "То није злочин само једног фанатика; атентат је објава рата Србије Аустро-Угарској… Ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација… Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога”.

Из тих разлога нота Беча од 23. јула била је, у ствари, ултиматум Србији изражен у десет тачака. Тачком шест је тражено да се српска влада обавеже "да ће отворити судску истрагу против учесника завјере од 28. јуна који се налазе на српској територији”, те да би "органи делегирани од стране царске и краљевске владе (Беча – прим. а.), учествовали у тој истрази”.

Опште мишљење чланова српске владе било је да ноту треба одбити, што је сажео министар просвјете Љуба Јовановић, који се први јавио за реч: "Не остаје ништа друго него да се гине”.

Одговор српске владе саставили су Пашић и Стојан Протић, други министри су понешто додали, тако да је текст био готово у 17.45 сати – 15 минута пре истека ултиматума 25. јула. У одговору је наведено да је српска влада прихватила све тачке бечког ултиматума, осим тачку шест "јер би то била повреда Устава и Закона о кривичном поступку”.

Аустроугарском посланику Гизлу одговор је предао сâм Пашић, коме је Гизл рекао да је незадовољан и да одмах напушта Београд.

Исте вечери се и српска влада повукла у Ниш, због чега је објава рата Србији и затекла Пашића 28. јула у оној кафани с почетка текста.

Исте ноћи, аустроугарска војска је почела да засипа Београд артиљеријском ватром и тако шест наредних дана и ноћи.

Због тога "Политика” неколико дана није излазила, а када се поново нашла пред читаоцима, 4. августа, на првој страни је објављен извјештај "Под аустријским мецима” о нападу на београдску престоницу.

"Противно сваком међународном праву Аустријанци (су) обасипали куршумима и топовским мецима не војску него мирне грађане и приватне зграде”, писала је "Политика”, наводећи да је "аустријско бомбардовање, коме нема имена ни у ратној тактици нити у историји међународних односа, нанело нашој вароши штете…”.

Срећом, "ни једно једино лице није погинуло”.

"Политика” је тог дана објавила и ту добру вест, али је биланс смрти, на крају четворогодишњег Великог рата, по Србију и српски народ био застрашујући – изгинуло је или помрло због епидемија више од 1.100.000 људи, 450.000 војника и 650.000 цивила, што је било око 26 одсто становника Краљевине Србије.