Годишњица бомбардовања: Сјећања су испод

Прошлог љета био сам први пут у Новом Саду, и гледајући ријеку и мостове одозго са забављене тврђаве, покушавао сам да се сјетим који од њих су били срушени током агресије НАТО 1999. године. Ипак, то се не може лако сазнати нигдје у центру града. То се не може лако сазнати нигдје. Данас се навршава […]

субота, 24 марта, 2012 / 11:47

Прошлог љета био сам први пут у Новом Саду, и гледајући ријеку и мостове одозго са забављене тврђаве, покушавао сам да се сјетим који од њих су били срушени током агресије НАТО 1999. године.

Ипак, то се не може лако сазнати нигдје у центру града. То се не може лако сазнати нигдје.

Данас се навршава 13 година од када су почели ваздушни напади НАТО снага на Србију, односно тадашњу СРЈ, у којима је за 78 дана убијено најмање 2.500 а рањено и повријеђено више од 12.500 људи.

Тада је разорено 38 мостова, 44 су оштећена. Нови Сад је изгубио три моста преко Дунава. Таблу, тј билборд са неколико слика срушених мостова у овом граду нашао сам испод једног од њих.

Мост је срушен одозго, помен о томе подвио је под свој лук, под свој скут. Умјесто да га поносно носи на себи, као најбољи штит против оних који су рушили мостове и убијали једну земљу. Ако се сила сутра опет повампири, доказ њеног ранијег недјела биће невидљив под под првим рушевинама.

Србија је далеко одмакла у склањању табле са сјећањем на НАТО злочин, не само на мостовима, него и у људима.

Годишњица

Током бомбардовања Србије прије 13 година погинуо је 1.031 припадник војске и српске полиције, а теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестали, пише Танјуг.

Укупна материјална штета процијењена је тада на 100 милијарди долара.
Одлука о агресији на тадашњу СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савјета безбједности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је доцније у књизи „Модерно ратовање” написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току” и да је завршено крајем августа те године!

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно рјешење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја Србије и Црне Горе.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су двије рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употријебиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док су 38 разорени, како већ написасмо.

Злочин са вишеструким и одгођеним дејством

Пројектили НАТО-а и данас на Косову и Метохији сију смрт међу Албанцима, Србима, али и међу војницима Кфора и радницима Унмика. Америчким војницима, по повратку са Косова и Метохије, забрањено је добровољно давање крви. Поједини војни стручњаци Кфора говоре да је боравак њихових војника на Космету највећи виво експеримент у режији Американаца.

Професор др Вујадин Оташевић, медицински патолог, професор Медицинског факултета у Нишу и директор Института за судску медицину у овом граду, у недавно публикованој књизи „Косовскометохијски облаци смрти“, коју је објавио тамошњи Медицински факултет, пише да је еколошка катастрофа са дуготрајним несагледивим посљедицама по здравље и живот људи, изазвана НАТО бомбардовањем, имала своју најмрачнију димензију у употреби муниције са осиромашеним уранијумом (ОУ), „при чему је дошло до ослобађања великих количина различитих опасних супстанци са канцерогеним, мутагеним, токсичним и другим опасним последицама по људе, биљни и животињски свијет“,
Упозорава се да је већина тих супстанци контаминирала и „шире подручје Балкана“, пише Политика.

Авиони А-10 гађали су циљеве муницијом калибра 30 мм у чијој је унутрашњости метално зрно од радиоактивног урана – 238, односно ОУ. „При веома јаком развоју температуре настаје аеросол са ситним радиоактивним честицама урана које из прашине у плућа доспијевају при дисању или се уносе храном која је дошла у додир са радиоактивном прашином. Док је у организму, уран зрачи у малим дозама. Честица урана у плућима има ефекат зрачења током сваког сата до краја живота као свакодневни рендгенски преглед икс-зрацима“, наводи професор Оташевић. Радиоактивне честице остају у тијелу нерастворене десет и више година, а такво споро озрачивање тијела води болестима и прераној смрти.

Малигна алијанса

У извјештају НАТО-а за УН из септембра 2000. наведен је податак о 30.000 пројектила са ОУ којим су гађани циљеви у СРЈ, што је око 10 тона урана.
По окончању НАТО агресије, тим стручњака из Програма за заштиту агенције УН за људска насеља, упозорио је „на побачаје, дефекте по рођењу, неизљечиве болести нервног система и јетре“. Према холандској новинској агенцији А и П, која се домогла тог извјештаја, овај документ „показује слику трагедије већу од нуклеарне хаварије у Чернобиљу 1986. године“.

Истраживања у болници у Косовској Митровици, показала су да је међу Србима обољевање од карцинома повећано 200 одсто. Директор Института за радиологију из Приштине, Џевад Бицај, својевремено је рекао да је 2004. и 2005. у Приштини евидентирано 3.500 малигних обољења код Албанаца из свих дијелова Космета. Због сумње да су обољели од леукемије и карцинома, Кфор је са Космета вратио више од 3.000 војника, а до половине 2006. од малигних обољења је умрло 40 италијанских и 20 француских војника.

У односу на почетак вијека, број малигних обољења је у Србији, према ријечима професора Оташевића, „повећан четири и по пута“. Само 2005. умрло је 18.000 људи, а забиљежено је 31.500 нових малигних обољења. У Нишком округу од 1997. до 1999. од малигних обољења обољеле есу 663 особе, а од 1999. до 2008. чак 18.247 људи!

"Наука о овом проблему дуго је ћутала, а и данас се не изјашњава докраја. То је вјероватно резултат утицаја политике и војне силе на науку како се не би сазнало о нехуманим поступцима и алармантним посљедицама по здравље човјека и његове животне околине".

Ж. Свитлица