Диктатор туризам: Мјесто стрељања Чаушескуових отворено за туристе
Мрачна касарна гдје су стријељани румунски комунистички лидер Николај Чаушеску и његова супруга Елена требало би да буде отворена за јавност у последњем покушају да се повећа "диктаторски” туризам. Некадашња војна јединица у Трговишту, 100 километара сјеверозападно од Букурешта, биће претворена у музеј и треба да дочека прве посјетиоце почетком септембра. „Велики број Румуна и […]
Мрачна касарна гдје су стријељани румунски комунистички лидер Николај Чаушеску и његова супруга Елена требало би да буде отворена за јавност у последњем покушају да се повећа "диктаторски” туризам.
Некадашња војна јединица у Трговишту, 100 километара сјеверозападно од Букурешта, биће претворена у музеј и треба да дочека прве посјетиоце почетком септембра.
„Велики број Румуна и странаца кажу да желе да виде зид поред кога су убијени Чаушеску и његова супруга Елена 25. децембра 1989. године”, изјавио је АФП-у директор музеја Овидију Карстина.
Смрт Чаушескуових постала је једна од карактеристичних слика револуција које су потресле источну и централну Европу 1989. године.
Чаушескуове је војска ухватила у бјекству, затворила у Трговишту и они су погубљени након импровизованог суђења.
У вријеме владавине Николаја, у земљи је владала несташица хране и струје, а поврх тога његову владавину је обиљежио и непотизам, параноја и дубоко укоријењен култ личности, наводе западне агенције.
Његова супруга Елена је доживљавана као режимска личност одмах на другом месту.
„Наш циљ је да представимо догађаје како су се одвијали, без коментарисања суђења, живота Чаушескуових или култа личности”, рекао је Карстина, а пренио АФП.
У касарни, изграђеној 1907. године, све изгледа као да је живот стао од погубљења, као да се ништа није промијенило.
„Свака нација мора да призна своју историју, не покушавајући да сакрије одређене детаље”, каже социолог Васил Данку.
Група шведских туриста је већ резервисала улазнице за музеј, рекао је Карстина.
Уновчити шта се може! 😉
Кул фотка! Што рече „Лаза“ у „Лепим селима“ „Куме, погодише ми капу!“ B-)
хаххаха….прочитајте ми мисли, има овамо још једна тема за унапређење туризма у СрпскојB-)
Хахаха…лијеп образац, имамо и ми неких диктатора могли би туристички напредовати и у тим сегментима, а слика је феноменална! Само што они пуцачи нису тад знали за кога пуцају, а знали су у кога!
Да се зна истина о обојеној револуцији у Румунији 1989:
Од 1975. до 1987. године Румунији је одобрено 22 милијарде долара западних кредита и зајмова, укључујући и 10 милијарди долара – до САД. Рок њихове отплате падао је 1990-96. година. Али као што истичу у штампи САД И Западне Европе, финансијски магнати и званичници Запада предлагали су Букурешту да дугове отплаћује «политички» – алудирали су на пожељност изласка Румуније из Варшавског Пакта и СЕВ, тј. отворену конфронтацију Румуније са СССР-ом и његовим савезницима. Ипак, Чаушеску је одбацио ту «идеју» и изјавио, да ће Румунија отплатити све своје дугове пре уговореног рока.
Дугови су отплаћени на рачун смањења увоза и форсираног извоза роба, укључујући и прехрамбене производе и потрошачке артикле. Тежећи да стекне економску независност, режим Чаушескуа је почео убрзано отплаћивање спољног дуга на рачун «строге штедње» и «стезања каиша». Румуни су морали напрегнути све снаге, да као прво, брзо све исплате Западу и, као друго, ослабе зависност од трговине са земљама СЕВ. Ту циљеви су били постигнути током 1987-1989. године, али по цену оскудице становништва. Тих година су увече рано гасили светло на улицама и у кућама, само 2-3 сата дневно је радила телевизија, топле воде практично није било. Заоштрен је проблем са намерницама.
Током 1975-1989. године Румунија је са каматама отплатила дугове у укупном износу од 22 милијарде долара. То је нагло погоршало односе са Западом. Он је фактички прешао на политику блокаде у односу према Румунији, Западу се придружио и «горбачовски» СССР. 1988 године први пут у послератним годинама извоз Румуније од 5 милијарди долара је премашио њен увоз. То је омогућило да се савладају многе економске тешкоће. У јуну 1989. године Букурешт изјављује да одбија спољна задуживања.
Међутим, стрпљења маса се почело исцрпљивати. У јесен 1987. године дошло је до озбиљних немира међу радницима у Брашову. Дошло је тога, да су радници на јуриш упали у зграду окружног комитета партије и начелника. Током гушења немира службе државне безбедности су убиле седам а ухапсиле више од двеста људи.
У СССР-у и у западној штампи, а затим и у говорима званичних функционера земље «велике седморке» Чаушескуа су све чешће почели називати «диктатором» и «стаљинистом». Западне владе су 1987. године престале позивати Чаушескуа у посету земљама Запада. Румунију су 1988. године лишили режима «најповлашћеније нације» у трговини са земљама «велике седморке» и ЕЕЗ. Разлог за то је што је Чаушеску одбио да подржи горбачовску перестројку, он је тврдио да перестројка води слому социјализма и рушењу комунистичке партије. Штавише, Румунија је после 1985. године активирала везе са Кубом, КНДР, Албанијом и Кином, као и са Ираном и Ираком, Либијом и Никарагвом, Вијетнамом и другим Западу мрским земљама. 18. децембра 1989. године Чаушеску је био у посети Ирану, током које су Техеран и Букурешт договорили војно-политичку и економску сарадњу.
Исте године Чаушеску је улагао напоре да уједини светски комунистички покрет. Активирао је везе Румуније са ДРН и Чехословачком. Према подацима југословенске у западноевропске штампе, у Букурешту је развијен пројекат оснивања економске заједнице социјалистичких земаља у саставу Румуније, Чехословачке, ДРН, Кубе, Кине, Албаније, Северне Кореје и Вијетнама: због надолазећег распада СЕВ оснивање таквог блока би омогућило да се ојача јединство земаља, које су супротстављају перестројки. На прослави 45-годишњице дана ослобођења Румуније од фашизма (августа 1989. године) Чаушеску изјављује, да ће «пре Дунав уназад потећи, него што ће се у Румунији провести „перестројка“». Од јесени 1988. године «румунска тема» је почела заузимати важно место у преговорима Горбачова, Шеварднадзеа и Јаковљева са функционерима земаља Запада.
У новембру 1989. године одржан је ХIV конгрес румунске комунистичке партије, на којем је Чаушеску перестројку прогласио «саботажом дела социјализма» и «помагањем империјализму». Конгрес је предложио да се сазове међународно саветовање комунистичких и радничких партија, које није одржано од 1969. године. При том је тај предлог предвиђао учешће на саветовању и оних комунистичких партија, које су после 1956. године прекинуле везе са КПСС. Чаушеску је предлагао да се проведе саветовање у Букурешту или Москви. 15. децембра ЦК КПСС је послао кратак телеграм у Букурешт, изразивши сагласност «са идејом о организовању саветовања».
У штампи САД и Енглеске током 1988-1989. године истицано је да је Чаушеску постао «проблем за Запад и Горбачова», да се Румуније може ујединити са социјалистичким земљама, које су супротстављене «перестројки», да «са Чаушескуом треба нешто решавати». У јесен 1989. године почеле су практичне акције. Битну улогу у развоју догађаја у Румунији играла је Мађарска.
Напетост је настала због угњетавања трансилванских Мађара у Румунији и прешла је на државни ниво. Одговор на то су биле демонстрације 200 хиљада људи у Будимпешти, слободно функционисање у Мађарској румунског «самиздата», званично признање проблема румунских избеглица и изградња избегличких кампова, приступање Конвенцији ОУН о избеглицама и званичног захтева мађарских власти да им пруже финансијску помоћ за издржавање румунских избеглица преко Комитета за избеглице при ОУН.
17. новембра 1989. године верници града Темишвара, који се налази у подручју у коме компактно живе Мађари у Румунији, окупило се око куће свештеника протестанта Ласла Текеша, који је водио активну антикомунистичку пропаганду и иступао са оштро критикујући режим. Он је био у кућом притвору, а затим су га власти покушале протерати из града. 15. децембра у Темишвару су одржане протестне демонстрације против депортације Текеша и захтевима за оставком Чаушескуа растерали су их воденим топовима. Следећи дан позвали су војску и вршили репресије. Њихову представу су надувавали у масовној свести – кружиле су гласине, да су наводно на разбежале демонстранте пуцали из хеликоптера.
У иностранству испред румунских амбасада почеле су протестне демонстрације против «суровости Чаушескуа». 17. децембра Чаушеску сазива Политбиро у вези са немирима у Темишвару – није успео с њима изаћи на крај за цео месец дана. Ипак није отказао посету Ирану и тамо је отпутовао 18. децембра, међутим 20-ог прекида посету и враћа се у Букурешт, где је исти дан на радију и телевизији. Изјавио је, да су «акције хулиганских елемената у Темишвару организоване и почеле уз подршку империјалистичких кругова и шпијунских служби различитих страних држава са циљем дестабилизације ситуације у земљи, уништавања независности и суверенитета Румуније».
21. децембра по наредби Чаушескуа у Букурешту је сазван митинг. Са балкона зграде ЦК партије отпочео је свој говор, али право у гомили се разлегала експлозија, што је извало панику међу демонстрантима. На неколико минута телевизијски пренос је прекинут, а када је поново почео, ситуација на тргу се већ променила. Са свих страна су се чули узвици «Доле тиранин!», «Доле комунизам!» У вечерњим сатима на Дворском тргу појавили су се тенкови, зачула се пуцњава.
У масовним демонстрацијама у Букурешту учествовала је углавном омладина. Званични радио је саопштио да је министар одбране Василиј Милју извршио самоубиство, али касније су га почели препричавати да су га погубили због одбијања да пуца у народ. То је послужило као повод за прелазак на страну побуњеника. Формиран је Фронт националног спаса, који је предводио Јон Илијеску, једна од лидера румунске комунистичке партије који је пао у немилост. Фронт је најавио узимање власти у своје руке. Дана 2. децембра супружници Чаушеску побегли су из Букурешта.
Извештаји о томе шта се стварно десило у Букурешту су противречни. У штампи се тврди да су снајперисти који су засели на кровове и балконе убијали све, ко је био на видику. Они су се тобоже појавили на местима дислокације снага опозиције и јединица војске, отварали су ватру, провоцирали пушкарање. Те акције су приписали агентима Секурите (државне безбедности), који се тобоже боре за свргнутог диктатора. Већ тада те информације су изгледале невероватне. Вероватно је хаос стваран намерно, према одређеном плану предаје власти (сви догађаји су се одвијали у Букурешту, а у остатку Румуније је било мирно).
Тих дана, када се одигравала битка у Букурешту, праву «психолошку диверзију» вршили су медији, које су већ контролисале нове власти. Непрекидно су стизала саопштења да «терористи» нападају овај или онај објекат, да је затрована вода у водоводу у престоници, да је дигнут у ваздух атомски реактор у Питешту итс. Све је било срачунато на то да се унесе паника.
После бекства из Букурешта пар Чаушеску је стигла до града Тирговиште, где су заточени и одведени у касарну локалног гарнизона. Овде су 25. децембра стигли организатори суђења, који су брзо Чаушескуа и његову жену осудили на стрељање, смртна казна је одмах извршена91. Након неколико дана у Букурешт је стигао у посету Шеварднадзе, који је честитао убицама «избављење Румуније од тираније Чаушескуа». 26 децембра на телевизији је приказано Чаушескуово суђење и његово стрељање. У кадру су виђени само оптужени, састав војног трибунала и главни тужилац ни једном нису приказани.
Убрзо после исхитреног погубљења пара Чаушеску испоставило се, да је цифра наведена на суђењу од «шездесет хиљада погинулих» била измишљена, у ствари је током догађаја у Румунији погнуло око хиљаду и триста људи. До маја 1990. године у земљи се формирао нови политички систем, који је осигурао устав, донесен 1991. године у Румунији која се више не назива социјалистичком државом.
Од самог почетка нова власт је активно инсистирала на верзији спонтане револуције. Заменик председника Савјета ФНС Казимир Јонеску у интервјуу листу «Известија» говори: «Наш покрет је био потпуно спонтан, није био организован», – али је ту одмах демантовао своје речи, говорећи, како се специјална екипа спрема да онемогући говор Чаушескуа 21. децембра.
Постоји верзија, да се акција на свргавању власти развијала у две паралелна тока. Једна опозициона групација је укључивала пензионисане генерале и бивше високопостављене чиновнике, које је Чаушеску «увредио». То је основа будућег ФНС (уосталом, има информација да је пре времена догађаја ФНС потајно постојала већ 6 месеци). Друга групација – активни генерали армије и државне безбедности. Противречности између те две групације, могуће да су и биле узрок оружаних сукоба 23-28. децембра 1989. године. Као што је познато, ни један од «терориста» ни живи ни мртви и није био представљена јавности и новинарима.
Током неког времена телевизија је наставила одржавати у друштву психолошки стрес. Људи су били ужаснути, када су на телевизији приказивали страшне снимке, на којима су били видљиви поцрнели лешеви унакажених људи, који леже поред ископаних јама. А глас иза кадра говори, да су то – «братске гробнице, у које су Секурите сахраниле мученике револуције». Истина, убрзо након овог ужасног приказивања један од лекара из Темишвара објашњава, да лешеви, које су демонстрирали на телевизији, уопште нису жртве секуриста, сви ти људи су умрли пре децембарских догађаја. Али то више није имало значаја.
28. децембра 2004. године одмах после поноћи, када је малограђанин већ легао да спава, телевизијска компанија НТВ приказала је у РФ немачки документарни филм «Револуција по наруџби. Шах и мат породице Чаушеску» (режисер С. Бранштетер, 2004). Филм говори о «револуцији» у Румунији и убиству Чаушескуа. Службеници специјалних служби Француске, ДРН и САД говоре са екрана о њиховој технологији организације и свих «плишаних» револуција и Источној Европи и СССР.
Филм почиње са причом о «спонтаној» револуцији у Румунији у децембру 1989. године. Аутори по етапама анализирају заједничку операцију ЦИА-е и КГБ у свим њеним детаљима, укључујући спектакл у Темишвару. А у финалу се даје овакав титл на руском језику: «Филм је посвећен херојском народу Румуније, који је спонтано изашао на улице 1989. године». Признања службеника ЦИА-е и неких учесника тих догађаја која су се зачуло у филму не остављају сумњу да је свргавање Чаушескуа дошло по детаљно разрађеном сценарију. Међутим, нажалост најшокантнија тачка је било то, што је план организатора побуне обухватао крвопролића. Оно је било потребно за мобилизацију масовних протеста становништва. Крвава провокација постала је легитимна политичка технологија на преласку у демократију!
Након много протеклих година оживљава се реална слика. Објективни аутори већ признају, да Чаушескуова диктатура није никада била крвава. Према истраживању јавног мнења, током 1999. године 64% Румуна сматра, да је «живот за време Чаушескуа био бољи него данас»92. Почели су говорити, мада веома тихо, да је Чаушескуу успело «урадити немогуће» и отплатити све спољне дугове, што је одмах представљало фигуру Чаушескуа у другом светлу и делимично објашњење економских тешкоћа и строгу штедњу 80-их година.
Из године у годину живот је за већину становништва тежи, на улицама градова је мноштво сиромашних, зими се чак у Букурешту велики део станова не греје. Зато у раскоши живе «нови богаташи», многи од њих – партијско-државни функционери из времена Чаушескуа. Пуковник Јон Мареш, учесник заточења Чаушескуа у децембру 1989. година, жали се да га називају «убицом» и да одбијају да га услуже и продавници. Учесници суђења Чаушескуу, које сада све чешће називају «срамотно», добијају претећа писма.
napraviti turističku destinaciju….
Interesantno,imao je mnogo odlikovanja, ali mu nisu spasila glavu….
Гледам на БН. Онај што је предавао кривичну пријаву против Додика (мислим да се презива Томић) спомиње алузију на 12.март. Мислим да је испао веома глуп, а да је БН испао врло неодговоран што толерише и објављује скривене пријетње предсједнику РС, као што је и Фронтал неодговоран што толерише сличне алузије на Чаушескуа.
Мислим да је пређена црвена линија.
Simo, on sve otvoreno radi.
Armiju nazposlenih i njihovih porodica osudio je na smrt izgladjivanjem i neliječenjem.
Djeca umiru jer roditelji namaju para da ih liječe.
Ko je kriv ? Ti? Ja ? Frontl? BN ?
Ne, krivac se zna, i zato treba da odgovara.
Da, večeras gledam radnici fabrike, državne, Nikola Tesla štrajkuju, nemaju platu, rade badava.
Dodikovo roblje!
Nedopustivo je da neko u 21. vijeku , u srcu Evrope ima roblje.
Zar to nije roblje?Režimsko roblje.
A posebno kazniti ih za uvrede nanešene velikanima Tesli i Andriću što svojim kriminalno mafijaškim nedjelima daju njihova imena i na taj način se izruguju ne samo njima nego i narodu kojem su pripadali.
odlicna ideja.. takodje je dobra ova češka agencija koja organizuje „ture korupcije“ kojenvode po lokacijama na kojima su potroseni veliki iznosi javnog nova..
slogan: U pragu se moze vidjeti mnogo toga u vezi sa korupcijom.
http://www.youtube.com/watch?v=fty0WektSkU
javnog novca