Диктатор (The Dictator)

Aладин, предсједник државе Вадија (негдје на афричком рогу) је све оно што можете помислити за једног диктатора, уз још прегршт изопачених момената по којима је Саша Барон Коен познат.

Он је у пластици, са комедијашком намјером, изливена макета мишљења које медији на западу креирају о Ахмединеџаду, Ал Асаду, Гадафију, Бин Ладену, Ким Џонг Илу, даље набрајајте сами.

Аладинов ујак и савјетник (Бен Кингсли), који неодољиво личи на предсједника Авганистана, хоће да га убије, али пошто не успијева, наговара га да одржи говор у УН, како би умирио запад и инспекторе за нуклеарно наоружање које прави. Тамо му је ујак спремио да потпише нови "демократски устав", и све је договорио са великим нафтним компанијама – која ће се којим пољем омрсити.

Аладин пристаје, а ујак га у Њујорку превари, киднапује га амерички обавјештајац – за којег су сви људи ван Америке "Арапи".

Тада се Аладин игром случаја нађе на улици великог града, а ујак у умјесто њега инсталира двојника – глупана који проузрокује низ смијешних ситуација. Аладина прихвати цура, активиста, редован демонстрант против диктатура, која држи продавницу еколошки прихватљиве, органске хране гдје запошљава људе из кризних подручја, веганка је, "политички коректна", гади се на расизам и зато "није имала момка бијелца од средње школе".

Фирма од мале активисткиње добија посао да опслужује храном скуп УН, на којем лажни Аладин у ујак треба да потпишу демократски устав. Аладин у међувремену среће свог главног нуклеарног научника, дисидента, којег је дао погубити, али је овај побјегао. Он му помаже у свему, како би довршио своје дјело тамо у Вадији – нуклеарну бојеву главу.

Прича иде тако, да се Аладин заљуби у дјевојку, успијева преварити ујака и стиже на скуп да поцијепа демократски устав и најави наставак диктатуре.

Затим држи говор Американцима наводећи им све предности диктатире редом: избори су само формалност и ништа суштински не значе; можете нападати друге земље измишљајући лажне разлоге за напад; можете напунити затворе само једном расном мањином; можете контролисати и прислушкивати људе опет измишљајући разлоге; један центар моћи може контролисати све медије; један одсто становништва може држати 90 одсто богатства….и све тако, сецирајући оно што Сједињене Државе данас јесу. Ту Коен поентира, али не успијева исто када покушава, све увијено љубављу, намакнути и демократији пар поена, и порука је да она ипак лажни избор.

Ипак, може се рећи да је овај филм прије свега урнебесна комедија о стереотипима и спрдање са тзв. политичком коректношћу, и то може послужити само као почетна тачка са које Коен наступа, а све даље је наставак пута његовог познатог хумора. Направио је терен у филму, по својој мјери, који му онда допушта да бриљира у свом вулгарном, бизарном и до краја некоректном хумору, који не преза ни од чега, највише се подсмијаваћу већ поменутој раскринканој коректности.

Напомена: Судећи по трејлеру, изгледа да је верзија за америчко тржиште другачија од ове која се приказује код нас. Нпр: У трејлеру изнад Коен улази у Њујорк на камили и каже: Ох! Америка! Земља гдје је настала СИДА!…док у "нашој" каже: Ох! Америка! Црнци је изградили, Кинези је посједују!...итд…

Режија: Лери Чарлс

Сценарио: Саша Барон Коен, Алек Берг…

Улоге: С. Б. Коен, Ана Фарис, Бен Кингсли…