Дејан Стојиљковић: Моји суперхероји су били Обилић и Косанчић

Аутор романа Константиново раскршћe и Дуге ноћи црне заставе Један је од ретких савремених писаца, који су увели историјске фигуре у свој књижевни опус.

Дејан Стојиљковић је један од наших најчитанијих писаца млађе генерације, а своје читаоце је привукао фантастичним склопом давних времена и елемената популарне културе. За разлику од других, његови суперхероји су били Обилић, Косанчић, Марко Краљевић…

Премда за собом имате велике успехе, како бисте се представили младом поколењу које се још није упознало са Вашим стваралаштвом?

Као писац и стрип сценариста из Ниша, ексклузивац нашег највећег издавача Лагуне и аутор романа „Константиново раскршће“ и „Дуге ноћи и црне заставе“, неколико стрип сценарија, две збирке прича „Лева страна друма“ и „Лоу Лајф“.

Данас већина писаца Ваших година углавном узима социјалне теме. Зашто сте се оријентисали на историјске романе?

Зато што је то празан простор у нашој књижевности и мало ко се њиме бави, што је својеврстан апсурд, јер имамо богату и инспиративну историју. Опет, писање историјских романа је веома тешка дисциплина, па разумем своје колеге, лакше је писати о Ђокици који дила траву са ортацима у блоку 75, него о бици код Велбужда.

Роман „Константиново раскршће“ је у сва три издања продат у преко 40.000 примерака, а донео Вам је и Светосавски печат и награду Милош Црњански, створен је и стрип, а говорка се и о екранизацији?

Ових дана се опет актуелизовала прича о екранизацији, видећемо шта ће бити… Наша кинематографија, ако тако нешто уопште постоји, пуна је људи који имају велике амбиције и стално нешто обећавају, међутим са реализацијом мало шкрипе, баш као и наша фудбалска репрезентација. Много пуцају на гол, а мало шта погоде. Тренутно сам више сконцентрисан на стрип, Драган Пауновић и ја марљиво радимо и стигли смо до половине другог дела. Драган је много напредовао и табле које ми ових дана шаље су просто маестралне. Ових дана сам такође потписао уговор за израду хиден-обџект видео игрице засноване на роману.

Роман „Дуге ноћи и црне заставе“, који је изашао ове године, такође има велике успехе. Последњу реченицу у роману изговара Иван Косанчић – „Рат је почео.“ – као да најављује наставак, што сте и потврдили. Можете ли нам описати шта чини „петокњижје“ и шта читаоци могу да очекују?

Наставак ће се звати „Олујни бедем“ и говориће о паду Ниша 1386. године и бици на Плочнику. После њега иду делови „Учитељ мачевања“, затим роман о боју на Косову „Царство небеско“ и завршни део петокњижја, прича о животу деспота Стефана Лазаревића под насловом „Последњи Немањић“.

„Дуге ноћи и црне заставе“ садрже елементе епске фантастике и читаоцу пружају пун доживљај радње, а сама тема је нешто ново на домаћем књижевном тржишту, с обзиром да су националне историјске теме запостављене. Да ли мислите да су оне неопходне и какви су предуслови за њихову употребу у данашњем уметничком стваралаштву?

Ја искрено не разумем оне писце који се стиде своје националне историје и чак ниподоштавајуће гледају на њу. У реду, нико те не тера да се њоме бавиш, али ниједан западњак или источњак неће игнорисати наслеђе сопственог народа, јер је оно део његовог стваралачког интегритета. Ми смо, међутим, дуго били и још увек јесмо у некој врсти историјског вакуума, где је тешко разлучити многе ствари. Зато се данас многи српски писци баве темама које су дневно актуелне, пролазне, а изостаје бављење великим темама, притом не мислим на велике историјске догађаје, већ на велике теме у књижевности као што су живот, смрт, љубав, вера, нада… Српски писци пролазе поред ових тема и баве се њиховим последицама, тако понекад подсећају на људе који копају по блату или ђубришту тражећи нуспојаве и мало убуђалог ‘леба.

Сматрате ли да је могућа популаризација историје популаризацијом историјскох ликова у оваквим жанровима?

То је и била идеја. Ја сам велики стриповски фан, али моји први суперхероји нису били Бетмен и Спајдермен, већ Обилић, Косанчић, Мали Радојица и Краљевић Марко. С обзиром да машинерија глобализма меље, неопходно је нове нараштаје упознати са нашом историјом, јер то је једини начин да, и као народ, и као држава опстанемо. Ја бих увео у лектиру за основну школу романе Славомира Настасијевића и стрипове Ђорђа Лобачева, чисто да се наша омладина на један питак и ненаметљив начин упозна са сопственом историјом и епиком.

Овај роман је доживео и ћирилично издање код Вашег издавача, који иначе преферира латинично писмо. Одакле потреба да „Дуге ноћи“ добију и ћириличну верзију, а да „Константиново раскршће“ остане на латиници?

Биће и ћириличног издања „Константиновог раскршћа“, у припреми је, али га чувамо за јубилеј 2013. Зато је прво ишло такво издање “Дугих ноћи”. Иначе, Лагуна је регионални издавач, па је нормално да користи српску латиницу како би дошла до више читалаца. Нажалост, нови нараштаји Срба у суседним земљама, као и у дијаспори не знају добрим делом да читају и пишу ћирилицу. Такође, ја имам доста фанова међу читаоцима у бившој СФРЈ (роман „Дуге ноћи и црне заставе“ ће се ускоро издати и у Словенији) којима ћирилица није примарно писмо. Иначе, ја лично сматрам латиницу српским писмом колико и ћирилицу. У томе ме је учврстило и моје истраживање српског средњег века за други роман, где сам се стално наилазио на латиницу: кнез Лазар је ковао новац на њој, његов отац Прибац се потписивао латиницом, на двору српске властеле се учио латински од малих ногу. Измишљотина да је ћирилица једино српско писмо, а латиница не, плод је марифетлука аустроугарског шпијуна Вука Караџића, а трагично је данас преузета од стране садашњих турбо-патриота, која изгледа знају све, само не историју сопственог народа.

Члан сте мале, али веома активне групе писаца П-70. Шта представља та група и која су јој начела стваралачког деловања?

П-70 је група писаца рођених седамдесетих година прошлог века. Поред мене ту су и Влада Кецмановић, Марко Крстић, Слободан Владушић и Никола Маловић.
Основна идеја је да се направи отклон од идеологије у књижевности, а поред тога бавимо се и афирмацијом млађих колега. Основали смо награду Позив на путовање, коју додељујемо сваке године на Сајму књига за рукопис прве или друге књиге. До сада су је добили Крсто Поповски, Александар Шурбатовић и Драгомир Митрић. Свако од нас има своју поетику и поглед на свет, али нас веже пријатељство и позитивна енергија, и свако је јединка за себе и наступа самостално. То често рађа неспоразуме и погрешна тумачења код других, тако да смо стално на мети разноразних књижевних идеолога и дежурних паметњаковића што понекад зна да буде веома забавно.