Бранко Ћопић: Драги мој Зијо

Књижевник Зијах Диздаревић убијен је у Јасеновцу 1942. Имао је 26 година. Ћопић му је о Башти сљезове боје посветио дирљив одломак у форми писма.

Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.

Касна је ноћ и мени се спава. У ово глухо доба разговара се само са с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.

Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.

У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговорио си о њој кроз уста свога јунака Брке. Једног дана ти си је видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.

Тих истих година ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња; видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?

Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно проскозарје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.

Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели? Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице сапутао Лоркине ријечи пуне језе:

"Црни су им коњи, црне потковице."

Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својм рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјецачима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубљег срца. Прије него што ме одведу, журим да испричам бајку о људима. Њено су ми сјеме посијалу у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Руши се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.

Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготово не добри људи и свети бојовници.

На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овом стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини ми се, па ће закуцати на врата.

Нека, Зијо… Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.

Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш…