Бингам прије сто година угледао свети град

Амерички историчар Хајрам Бингам прије тачно сто година остао је без даха када је угледао град Инка – Мачу Пикчу, али иако се њему приписује откриће "светог града", данас се зна да су и прије њега други посјетили то мјесто. Постојање града могуће је доказати и на неким картама из 19. вијека. Ипак, Бингамова заслуга […]

уторак, јул 26, 2011 / 20:38

Амерички историчар Хајрам Бингам прије тачно сто година остао је без даха када је угледао град Инка – Мачу Пикчу, али иако се њему приписује откриће "светог града", данас се зна да су и прије њега други посјетили то мјесто.

Постојање града могуће је доказати и на неким картама из 19. вијека. Ипак, Бингамова заслуга је што је препознао значај руина којима се дивио. Захваљујући ентузијазму, пошло му је за руком да добије подршку Универзитета Јејл, Друштва "Национална географија" и перуанске владе. То му је омогућило научна истраживањан на лицу мјеста.

И тако је свјетска јавност први пут сазнала о тајнама и чудима града Мачу Пикчу. Тако се 1913. појавио први извештај у часопису "Национална географија". Од тада је само расло интересовање за то мјесто међу научницима и, посебно, туристима.

Зашто су руине окружене тајновитом ауром? Каролине Ноак, професор за староамериканистику на Бонском универзитету, објашњава да је та "тајновитост, у ствари, западњачка креација која има везе са открићем, док за становнике нема никакве тајне".

Истраживачи су одушевљени терасама, архитектонским ремек-дјелом, које су – баш као и све терасе у Андима – прелијепо дјело градитеља. Терасе су уз помоћ једног хидрауличног система омогућиле пољопривреду и прехрану људи.

Ипак, много тога још и данас је непознато. То је мит, каже Ноак.

"Тачно је да има много отворених питања, али она ће остати без одговора, због малобројних археолошких и писаних извора" – додаје она.

Девети владар Инка – Пачакути у старости се настанио у Мачу Пикчу. Повукао се у свети град заједно са рођацима, пријатељима и послугом. Наредио је изградњу церемонијалних мјеста и смјештаја за све становнике.

Не зна се тачно када су напустили то мјесто, али се зна да су неки чланови породице тамо остали да живе. У стварности град никада није био напуштен или заборављен, као што се то дуго мислило. Локално становништво је тамо и даље живјело.

Ноак додаје да је Мачу Пикчу у добром стању, иако је било одређених проблема због масовног туризма. Тако је 40-их година прошлог вијека, са порастом броја туриста, перуанска влада је започела градњу кућа са високим зидовима и сламнатим крововима.

Данас Мачу Пикчу има различито значење за Перуанце. "С једне стране, град је за државу национални симбол, посебно од 40-их година", објашњава Ноак.

То важи и за локално становништво и одређене друштвене класе у Куску, при чему је град за њих симбол сјећања на прошлост, материјалистичко сјећање у форми архитектонских грађевина.



Оставите одговор