Власница америчке клинике нуди помоћ ако РС оснује центар за третман аутизма

Семира Хофман, власница клинике за рану интервенцију и третирање аутизма на Флориди, дароваће Републици Српској опрему вриједну више од 10.000 америчких долара уколико буде основан центар за третман аутизма по најсавременијим методама у свијету. "Радо ћу поклонити пет ајпеда и веома скупу софтверску апликацију, а спремна сам да пошаљем и своје стручњаке да обуче овдашње […]

недеља, децембар 29, 2013 / 11:08

Семира Хофман, власница клинике за рану интервенцију и третирање аутизма на Флориди, дароваће Републици Српској опрему вриједну више од 10.000 америчких долара уколико буде основан центар за третман аутизма по најсавременијим методама у свијету.

"Радо ћу поклонити пет ајпеда и веома скупу софтверску апликацију, а спремна сам да пошаљем и своје стручњаке да обуче овдашње колеге за рад на програму који смо и ми учили од најбољих. Ја бих их плаћала као и када раде код мене, а домаћин би преузео трошак хране и смјештаја", рекла је Хофманова Срни.

Она је навела да се за овакав вид подршке одлучила на донаторској вечери под покровитељством предсједника Републике Српске Милорада Додика, одржаној 26. децембра, која је била посвећена дјеци са аутизмом.

"Желим лично да захвалим предсједнику Републике за тако хуман гест, као и свима који су се одазвали. Била сам позитивно изненађена и ганута до суза. У таквим ситуацијама сви смо исти, нема подјела, на истом смо задатку и тамо смо гдје и треба да будемо", рекла је Хофманова која, осим клинике за аутизам на Флориди, посједује и пет домова за лица са сметњама у развоју, од којих је први отворила још 1999. године.

Она је појаснила да у њеним домовима за лица са менталним потешкоћама има и аутиста и да је на једном 18-годишњаку, уз сагласност његових родитеља, примијенила програм који су осмислила двојица љекара на клиници у Висконсину и да је након девет мјесеци дошла до завидних резултата.

"Тај младић никад у животу није изговорио ниједну ријеч нити је на било који други начин комуницирао. Данас зна тражити воде, рећи да је гладан, жалити се на умор или показати да га нешто боли. Само онај ко има контакт са аутистичним лицима може разумјети о како огромном напретку је ријеч", истакла је Хофманова.

Због таквог резултата она је одлучила да оснује и посебну установу специјализовану искључиво за лица са аутизмом, која је почела с радом у фебруару ове године и која са 12 корисника узраста од три до 18 година има максимално попуњен капацитет, јер су сви обухваћени третманом од 40 или више сати седмично, како у клиници, тако и у кућама, али и школама.

"Софтвер функционише тако да у мини ајпеде уносимо све податке о аутистичној особи, а он избаци план, начин и поступак рада за сваког корисника понаособ. Без обзира на то колико слични случајеви били, не постоји ниједан униформан план него је за сваког аутисту програм рада јединствен. Сви подаци се поново уносе свака три мјесеца и тако се прати и напредак", појаснила је Хофманова.

Она је навела да континуиран рад са аутистичним особама има веома охрабрујуће резултате, као што је дјевојка која је шест година провела у једном њеном дому, а данас живи и ради потпуно самостално, купила је стан и издржава још и мајку и сестру.

"Имамо сада једног дјечака од осам година који је био толико агресиван да је уз полицијску присмотру боравио на психијатрији затвореног типа као опасан и по себе и по друге. Од осигуравајуће куће добили смо одобрење да с њим радимо 40 и више сати седмично. За три мјесеца није се поновила ниједна ситуација ни у кући ни код нас ни у школи", објашњава Хофман.

Према њеним ријечима, један младић од 26 година који има аутизам толико је опсједнут свиме што има везе са летењем, било да је буба или авион, да би се сваки стручњак у разговору с њим постидио, али да је у свим другим стварима готово потпуно ограничен.

"За аутистичне особе карактеристични су и ритуали и патолошка везаност за те ритуале. Имамо једног младића који све ладице извади из ладичара и уредно их сложи једну на другу, а своју пиџаму по кревету развуче тако да подсјећа на човјека који спава. Нико се не усуђује дирнути то, иначе би све по соби растурио. Неке се ствари не могу промијенити него се морају или прихватити или учинити прихватљивима", додала је Хофманова.

Она је подсјетила да су у Америци затворени сви некадашњи домови који су били прави мали градови, али нису били најхуманија могућа рјешења, јер су корисници били потпуно изоловани и гетоизирани. Данас постоје установе само за најтеже облике менталних обољења, а сви остали смјештени су у групне домове максималног капацитета 16 особа.



Оставите одговор