Тако је говорио реис, док је давао оставку

Сједницу трећег редовног Сабора из, прије усвајања дневног реда, отворио је својом бесједом реису-л-улема др. Мустафа Церић. Преносимо интегрални садржај говора.

-Поштовани предсједниче и потпредсједници Сабора,
Цијењене муфтије,
Уважени саборници

Хвала Аллаху на берекету ислāма, на нимету имāна и на фазилету ихсāна. Ислам је мирољубива покорност Аллаху, иман је сигурна вјера и поуздано повјерење међу муслиманима а ихсан је љепота живљења у Исламској заједници одговорних људи који брину једни о другима.

Уважени саборници, данас и овдје осјећам посебну част и привилегију што вам се могу обратити са мирољубивом покорношћу Аллаху Узвишеним, са сигурном вјером и поузданим повјерењем и са осјећањем љепоте живота у Исламској заједници одговорних људи који брину једни о другима, као браћа по вјери, као сапутници по судбини и као добровољци по одговорности за спас, слободу и срећу свога народа.

Управо тако, ми смо овдје добровољно у служби поруке ислāма, у дужности еманета имāна и у радости љепоте ихсāна. Наши славни преци, које не смијемо заборавити, наши шехиди којима смо заувијек дужни, били су поносни муслимани и љубоморно су чували Заједницу као љепоту и радост њиховог заједничког дуњалучког живота и њихове заједничке ахиретске наде у спас. Њима је најважније увијек било да не изневјере еманет вјере у Бога и да не изгубе братско повјерење у заједници. Они су добро знали, а ми од њих то знање вјерно наслиједили, да овдје на Балкану, посебно у Босни и Херцеговини, без снажне вјере у Бога и без истинског братског повјерења међу муслиманима, прије свих међу нама овдје и сада, који смо под заклетвом преузели еманет ислāма, имāна и ихсāна – нема нам напретка, нема нам среће, нема нам слободе, уистину, нема нам опстанка.

Дозволите ми да ово размишљање поткријепим поуком која се преноси од Аллаховог посланика Мухаммеда, а.с., о Иса, а.с., који је, путујући пустињом са друштвом, једном од сапутника повјерио новац и послао га да оде у град и купи хране за све. Од новца којег је добио човјек је могао купити само три погаче. Но, како је био гладан, он је на повратку појео једну погачу. Кад се вратио, Иса, а.с., га је питао “Шта је било са трећом погачом”? “Нема треће погаче! Биле су само двије погаче” – одговори човјек.

Иса, а.с., је то прешутио и наставио пут до мјеста гдје су уловили јелена, испекли га на ражњу и појели, а онда је Иса, а.с., упутио дову Аллаху, џ.ш., да оживи јелена, и то тако бî – исти онај јелен којег су истом на ражњу испекли и појели поново је оживио, устао и одлетио. Очекујући да ће тај призор пробудити савјест човјека који је појео трећу погачу, Иса, а.с., му се обрати питањем: “Тако ти Онога који је овог јелена пред твојим очима оживио, реци ми ко је појео трећу погачу?” “Не, биле су само двије погаче” – опет ће онај човјек.

Ништа!

Дружина је наставила даље пут до ријеке која је била толико набујала да није било никакве могућности да пређу на другу обалу. Иса, а.с., је позвао своје сапутнике да се узму за руке, који су тако за трен ока прешли преко ријеке. Пошто су сви били опчарани тим чудом, Иса, а.с., се поново обратио оном човјеку са питањем: “Тако ти Онога који је омогућио да пређемо ову ријеку кажи ми ко је појео трећу погачу”? “Не, биле су само двије погаче” – упоран је био човјек.

Након тога Иса, а.с., је наставио путу до једног мјеста у пустињи, гдје је одсјео и ту направио три велике хрпе пијеска те упутио дову Аллаху, џ.ш., да их претвори у злато. Човјек који је добио еманет да оде у град и купи храну, односно три погаче, гледао је све то и одједном је у својој глави замислио да има три брда злата. Иса, а.с., се окренуо сапутницима и рекао им: “Једна хрпа злата је моја, друга хрпа је за све вас, а трећа хрпа злата припада човјеку који је појео трећу погачу”. Чувши то онај што је појео погачу је прозборио: “Ја сам тај! Ја сам појео трећу погачу”! “Добро – рече Иса, а.с., – онда све три хрпе злата су твоје, али не можеш с нама наставити пут”!

На те ријечи Иса, а.с., човјек се напросто изгубио од радости, јер је цијелог живота сањао да буде богат и да ужива у свом богатству. Међутим, његова срећа није дуго трајала. Убрзо су наишла три лопова, који су га убили и узели благо. Три лопова подијелише међусобно благо на три дијела, али им је била потребна храна па је један од њих отишао у град да купи хране за све. Но, чим је овај отишао, ова двојица су сковали план да га се ријеше и благо подијеле између себе на два дијела. Али и овај који је отишао по хљеб смислио је да ону двојицу што су остала да чувају злато отрује храном коју им носи тако да на крају њему самоме припадне цијело благо. Али, као што се у Часном Ку’ану каже:

– Човјек је смишљао и сплетке правио! И проклет био како је смислио! И још једном, проклет био, како је сплеткарио!

Тако је било и са јунацима или лоповима ове приче. Како су сплеткарили тако су и завршили. Чим се хљебонаша вратио убили су га ова двојица лопова који су га чекали да им донесе храну, али, на њихову жалост, нису знали да је храна, коју су појели, отрована, па су и они убрзо умрли тако да је благо остало иза њих некоме другоме.

Тако то бива, сви који су изневјерили повјерени им еманет проклето су страдали и сви они који су ковали болесне сплетке и завјере другима срамно су завршили.
Поштовани предсједниче и потпредсједници Сабора,

Цијењене муфтије,
Уважени саборници,
Из ове приче можемо узети јасну поуку и поруку, а то је да је свима нама овдје и сада повјерен еманет, свима нам је на овај или онај начин повјерена вриједност Исламске заједнице да свом народу, својој дјеци осигурамо духовну храну, морални углед и људску част и достојанство. Исламска заједница се разликује од свих осталих заједничких вриједности муслимана. Она је муслиманима дар Божји, као дар живота, као дар мира, као дар сигурности, као дар слободе, као дар среће и радости. У њој се осјећамо своји на своме. У Исламској заједници имамо оно што нигдје немамо – слободу, част и понос што смо муслимани, што смо браћа, што смо једна душа и једно тијело које је отпорно на све ударе, на све сплетке, на све покушаје разбијања јединства дīна и уммета.

Желим овдје и сада са поносом да кажем да се у свом реисовању од 18 година, 11 мјесеци и 14 дана са данашњим даном нисам никад сретније и испуњеније осјећао као у Фојници на тематској и проширеној сједници Ријасета Исламске заједнице од 12. 02. 2012. године, гдје смо као браћа по вјери и судбини отворено, слободно и одговорно разговарали да би се договорили о јединству дīна и уммета у Босни и Херцеговини, Србији и Санџаку, Хрватској и Словенији. Увјерен сам да нико од судионика на сједници у Фојници није био толико ни гладан ни похлепан да би на путу до ове треће редовне сједнице Сабора морао појести трећу погачу, а онима који нису судјеловали на сједници у Фојници желим рећи да се тамо није догодило ни чудо оживљеног јелена са ражња, ни чудо преласка преко набујале ријеке, ни чудо претварања пијеска у три хрпе злата, али се засигурно у Фојници догодило повијесно чудо о којем ће, увјерен сам, с поносом причати наша дјеца, унуци и праунуци, а то је да су се мудре и одговорне главе муслимана сложиле да граде заједничке институције Исламске заједнице у Бошњака са сједиштем у Сарајеву у циљу јединства дīна и уммета на цијелом Балкану и у Еуропи. У Фојници се родила идеја, оживљен је дух братимљења попут оног у Медини између мухаџира и енсарија, у Фојници смо сви осјетили снагу заједништва и смисао нашег постојања и дјеловања. Харам је фојничко повијесно чудо о јединству дīна и уммета сводити на било чије личне амбицији. Ријеч је о пројекту и концепту који надилази било којег појединца, који надилази ово вријеме и отвара нову визију за једно нову и снажнију Исламску заједницу на Балкану и у Еуропи.

Како би ово моје казивање било још увјерљивије хоћу да будем до краја јасан и недвосмислен пред овим Часним Домом: Ја Мустафа син Ибрахимов Церић нисам кандидат за нови мандат реису-л-улеме, немам свог кандидата за реису-л-улему, и немам намјеру ни да се нудим ни да се намећем Исламској заједници оног тренутка кад се формално заврши мој садашњи мандат, а то је 4. мухаррем, 1433, односно 19. новембар, 2012. године. Дакле, са тим датумом завршава се мој мандат, послије којег не желим обнашати дужност реису-л-улеме ни један дан. За вашу информацију, ја сам у четвртак 21. џумаде-л-ула, 1433, односно 12. априла, 2012. године предсједнику Сабора Исламске заједнице Сафету Софтићу ковертирао своју оставку на дужност реису-л-улеме коју може отворити кад год хоће и усвојити је са разлогом или без разлога.
Према томе, овај Сабор Исламске заједнице има на располагању седам мјесеци и четири дана да организира изборе за реису-л-улему за наредни мандат. Нема никаквог разлога да се сви рокови око избора реису-л-улеме не испоштују.

Ја немам Исаову моћ оживљавања јелена са ражња, нити имам моћ да се пијесак претвори у злато да би се неки људи увјерили у истинитост моје коначне одлуке у вези са избором за реису-л-улему, али имам моћ аргумента да је фојничка иницијатива за доношење новог Устава и потписивање мединске Повеље о братимљењу, најбоља ствар која се могла догодити Исламској заједници у овоме повијесном тренутку кроз који пролази наша земља и наше вјерске, националне и културне заједнице на Балкану и у Еуропи, поготово ако се зна да је та иницијатива дошла из Хрватске.

Они који будно прате сваки наш покрет и пажљиво анализирају сваку нашу могућу намјеру за јачање нашег заједништва на Балкану и у Еуропи, узнемирени су и забринути због могућности да се још искреније и још чвршће ујединимо у вјери, нацији, култури па и политици. Зато позивам саборнике да данас и овдје покажу високи ступањ мудрости и храбрости па да оно што би код нас могло засмрдити не засмрди толико да њима, нашим душманима замирише, да се наши душмани наслађују над нашим несналажењима. Јер, они који су задњих неколико дана ширили гласине, правили сплетке пристајући тако да свјесно или несвјесно буду у рукама оних који плету мрежу око нашег врата, нека размисле да ли им је то било потребно ако се зна да су могли о свим евентуалним питањима добити одговоре од људи који су под заклетвом одговорни за нормативни рад свих органа и установа Исламске заједнице у Босни и Херцеговини.
Уважени саборници ја не видим ни једног разлога зашто се не могу водити и провести паралелно оба процеса: избор реису-л-улеме у заданим роковима и доношење новог Устава, такођер, у заданим роковима кад већ постоји добра воља и снажан концензус, о којем смо сви ми који обнашамо високе дужности у Исламској заједници, деценијама сањали. Ово је, уважени саборници, за вас повијесна прилика да се Бошњаке муслимане увеже у Аллахово уже, које никад нико више неће моћи развезати у Босни и Херцеговини, Србији и Санџаку, Хрватској, Словенији, Црној Гори, Македонији, Косову, Албанији, Еуропи, Америци, Канади и Аустралији.

Поштовани предсједниче и потпредсједници Сабора,
Цијењене муфтије,
Уважени саборници,
Дозволите ми да нешто кажем у вези са прошлим изборима за реису-л-улему као поуку и поруку за будуће изборе. Наиме, моји најближи сарадници знају да нисам био превише заинтересиран за кандидатуру за други мандат, али сам прихватио приједлог угледних људи унутар и изван Исламске заједници да се прихватим дужности реису-л-улеме за још један мандат који сада траје. Дакле, прихватио сам се кандидатуре за други мандат реису-л-улеме не толико по властитој жељи колико по наговору људи чија сам мишљења уважавао а и сад уважавам. У процесу избора за други мандат нисам се ни на који начин користио положајем реису-л-улеме да утјечем на било кога у корист мог избора за реису-л-улему.

Нажалост, био сам запрепаштен кампањом око избора реису-л-улеме у неким медијима, кампање у којој су на недоличан и за наше прилике незабиљежен ружан начин судјеловали и неки академици и професори, који су запослени у Исламској заједници. Поучен тим ружним искуством, прије извјесног времена предложио сам предсједнику Сабора Сафету Софтићу да се упути интерно писмо свим имамима, хатибима, мудеррисима, предсједницима меџлиса, саборницима да не насједају на медијске спекулације, интриге и дезинформације око избора реису-л-улеме, јер Исламска заједница треба да живи свој властити живот, по властитим нормама и властитом способношћу да влада самом собом те да самостално води све своје унутарње процесе, укључујући и избор реису-л-улеме. Поред тога, они који се наводно брину о Исламској заједници углавном нису ни њени чланови а камоли познаватељи њених прилика и потреба. То су лажни душебрижници који покушавају ширењем сплетки, смутњи и клевета у и око Исламске заједнице разбити њено јединство, обесмислити њену мисију и обезглавити наш народ.

То писмо није упућено како сам предложио, јер се процијенило да се то не би правилно разумјело, односно да би се могло схватити као прејудицирање и циљано усмјеравање процеса избора за реису-л-улему. Иако нисам био увјерен у ту аргументацију, нисам инзистирао на реализацији мог приједлога, али зато сада и овдје имам потребу казати да не бих волио никад више ни видјети ни чути у било којим медијима јавно сучељавање кандидата за реису-л-улему, посебно у оним писаним и електронским медијима, који су по задатку антиисламски, исламофобични и антибошњачки.

Нажалост, према писању јучерашњег “Ослобођења” (13. 04. 2012.) о тематској и проширеној сједници Ријасета Исламске заједнице у Фојници на помолу је слична а можда и још прљавија кампања у и око Исламске заједнице, посебно око избора реису-л-улеме. Мислим да су муслимани заслужили да их се поштеди медијске тортуре око њихове вјерске заједнице. Стога, они који судјелују на сједницама Ријасета и Сабора Исламске заједнице треба да се сустегну од ширења полуистина и неистина о раду и дјеловању људи и органа Исламске заједнице у Босни и Херцеговини. Нема потреба за панику; нема разлога за нервозу; нема смисла да се руши оно што се мукотрпно градило са љубављу вриједних људи, који су оставили свој цијели живот бдијући над угледом и чашћу ове Заједнице која је остала и опстала усправном унаточ свим изазовима, унаточ свим нападима и подвалама.

Ова Исламска заједница у којој сте ви саборници у овом мандату, изборила се за своју аутономну памет и слободу и зато је ваша дужност, фарз-и ајн, тј. особна одговорност, да мислите својом главом и да слободно судите и просуђујете о свему што се догађа у и око Исламске заједнице, јер ово су, без претјеривања, судбоносни дани и мјесеци не само за Исламску заједницу, већ и за наш народ, нашу домовину и нашу државу. Стога, сваки од нас ће, свјесно или несвјесно, сносити повијесну и моралну одговорност за своје мишљење, за своју ријеч и за своје дјело. Уз велике напоре, ова Исламска заједница се изборила да суверено и независно влада сама собом, да слободно и самостално доноси одлуке у корист својих чланова – муслимана, те да суверено води све унутарње процесе без мијешања и утјецаја са стране.

Због тога нама је данас потребна пуна отвореност и братска искреност о свим питањима и свим дилемама с којима се Исламска заједница суочава. Нећемо се разићи са овога мјеста док свима, ама баш свима, не буде све јасно око јединства дīна и уммета, око Устава, око мандата муфтија, око избора реису-л-улеме, око лобирања и агитовања, око поштивања службене тајне, око части и слободе, око одговорности за судбину Заједнице, која није ничије ни приватно власништво, ни наслијеђено право.

Исламска заједница је душа и срце свих муслимана, који имају право да у њој виде своју радост, свој понос, своју част и своју слободу. Исламска заједница није монашка заједница. Она није заједница светаца, али ни пропалица који нису дорасли њене части и угледа. Наши преци су нам оставили у аманет да се ми улема не одвајамо од неулеме, већ да се договарамо са нашим свјетовњацима како би заједно радили на очувању и развијању ислама у овим крајевима. Зато је важно да једни друге уважавамо, али и да знамо ко је достојан, ко је способан, ко је отпоран и ко је вјеран да нам буде глава, која зна да мисли, да буде мозак који зна да процјени, да буде душа која зна да воли, да буде срце које зна да носи еманет, којег нису смјели примити ни земља ни небеса. Увјерен сам да сте ви ти саборници који имате све што треба овој Исламској заједници – бистру памет, чисто срце, неискварену душу, искрену вјеру, чврсто поуздање у свој властити суд као израз ваше свијести и савјести да не допустимо да изгубимо оно што имамо, већ да свим срцем радимо да постижемо много више него што смо постигли досада.

Поштовани предсједниче и потпредсједници Сабора,
Цијењени муфтије,

Уважени саборници,

Са истеком овог мог другог мандата 4. мухаррема, 1433, односно 19. новембара, 2012. године навршит ће се, ако Бог да, тачно 19. година, 7 мјесеци и 5 дана откад сам преузео дужност наибу-реиса, односно реису-л-улеме и зато хоћу да вам кажем да сам уживао у свакој минути свог посла, да сам радио срцем и душом испуњен увјерењем да је то најчаснији посао којим ме је драги Аллах почастио да у драговољној покорности служим само Њему и Његовој вјери исламу коју нам је доставио Његов Посланик и Миљеник Мухаммед, а.с.
Хвала Милостивом Аллаху што ми је допустио да носим и проносим најузвишенију поруку од свих, а то је порука мира и доброчинства.

Захваљујем се свима који су ми помогли да часну и одговорну дужност реису-л-улеме у Бошњака носим достојанствено и на понос мог народа на којег сам поносан и сретан што му припадам на дуњалуку и што ћу, ако Бог да, са њим бити и на Ахирету!

Драга браћо и сестре, ја ћу памтити и чувати само лијепе успомена на људе и догађаје у Исламској заједници. Хвала онима који су имали разумијевања за моје грешке и пропусте, али хвала и онима који нису имали ни милости ни разумијевања па су ме опомињали на свој начин да будем бољи човјек и успјешнији реису-л-улема.

Желим се посебно захвалити мојој породици, посебно мојој драгој Азри, мојим вјерним сарадницима и мом поносном народу што су вјеровали у моју искреност, што су имали повјерење у мој рад и што су ме у тешким искушењима храбрили да издржим а у мојим успјесима искрено се радовали са мном.

И на крају, хвала онима који ме Уставом нису обавезали да доживотно носим ово часно и тешко бреме реису-л-улеме у Бошњака. Хвала им што су ми омогућили да то бреме могу предати неком од моје браће, неком који ће, увјерен сам, бити и бољи и успјешнији од мене. Ја му то од свег срца заиста желим и учим дову Аллаху Узвишеном да му помогне да му бреме реису-л-улеме у Бошњака буде лакше него што је било мени. Амин!

– О вјерници, ви радите а Аллах, Његов Посланик и искрени вјерници ће препознати ваш рад…! Истину је рекао Аллах Узвишени!