Културо, ево га (бјеж\
Име му је Никола Пејаковић и у наредне двије године писаће колумну у Гласу Српске за паре. (Налоге не спомиње, али они се, ваљда, подразумијевају.)
Име му је Никола Пејаковић и у наредне двије године писаће колумну у Гласу Српске за паре. (Налоге не спомиње, али они се, ваљда, подразумијевају.)
Већ дуже времена немам неку нарочиту потребицу да посјећујем бањолучки сајам књиге.
Горан Дакић пише о трећем полувремену након расправе о нашој културној политици у Амплитуди.
Пола сата након завршетка концерта Симфонијског оркестра бањолучке Академије умјетности и даље сам се, истина – другим поводом, чудом чудио.
Уморан од аматерских представа професионалних позоришта, раштимованих концерата симфонијских оркестара, књижевних вечери поета без дара, осамљујем се и у тишини собе и самога себе уживам у ономе што су створили Велики Претходници.
Србија, заробљена између високо уздигнута три прста и параде поноса, између извињавања и штрајкова глађу, годинама, можда и деценијама, пласира, нарочито у умјетности, идеје које имају само један задатак – да потврде одређену идеологију.
Књижевна критика: Данијел Симић, "Условна слобода", Удружење грађана "Фронтал", Бања Лука, 2011
Горан Дакић се овај пут дотакао чињенице да ће по роману Рајка Васића бити снимљен дугометражни играни филм.
Шта се добије када се на пословични академски кукавичлук накалеми каламбур псеудокритичких мисли?
Ниједна истина не постоји изван нас самих. Она је субјективна категорија која се опире било каквој објективизацији.