Горан Дакић: Новине, књига или тоалет-папир?

Књижевна критика: Данијел Симић, "Условна слобода", Удружење грађана "Фронтал", Бања Лука, 2011

У времену у којем се све чешће поставља (оправдано) питање смисла постојања књижевности, издавачи и писци схватају неминовну истину: књига је роба. У најбољем случају елитна, али и даље роба, као на самоуслужним рафама тегле пекмеза или флаше уља.

Такав став је, барем литературе што се тиче, готово понижавајући, али виртуелна ера не мари за емоције и апстрактни морал. Једино питање које се пред савремену књижевност поставља је – како продати књигу, како је довући, макар на силу, до читаоца, како је учинити јавним добром – и ова мука је једина брига данашњег писца.

Српски издавачи све више тако и поступају, па смо прошле године на киосцима, за ситне новце, могли да купимо романсирану биографију Емира Кустурице „Смрт је непровјерена гласина“ и кино-новелу Горана Петровића „Испод таванице која се љуспа“.

Једноставан и тачан рецепт следио је и бањолучки писац Данијел Симић, који је књигу „Условна слобода“, објавио у облику новина, на 32 стране.

Његов издавачки експеримент, штавише, добио је и дубљу, сонорнију димензију, која се најбоље дешифрује у аутопоетичком признању написаном у својеврсном есеју-предлошку „Вријеме је за устанак!“:

“Било је нешто заиста умјетнички изазовно у томе, да једно књижевно дјело над којим сам провео године бесаних ноћи, одлучујући да ли да пребацим запету лијево или десно, доведем у позицију да га нека баба подере по средини странице, умота у њега јаје и стави у зембиљ који ће упртити на пијацу. Да га, евентуално, неки изневјерени купац понесе на неткривену трибину фудбалског стадиона и стави на прљаво пластично сједиште, како не би окаљао своју позадину док прати утакмицу.“

Још су руски формалисти тврдили – што је, на пример, Киш и дословно понављао о образложењима своје поетике – да у литератури не постоји ништа што већ није испричано; нов је само начин на који је прича „укалупљена“. Нова је само форма, док се идеје, жеље и страхови преносе из века у век.

Свестан тога, али и горенаведене робне природе данашњег књижевног дела, Симић је књигу „спаковао“ на 32 новинске странице, док је „коаутор“ дела Небојша Ђумић у ствари дизајнер логотипа и прелома.

Симићеве приче су неуједначеног ритма, структуре, дужине, односа према причи и причању, али све те минијатуре су обједињене устаничком природом, селимовићевском потребом да се надрасте идеолошки систем и да се покуша одговорити на можда кључно питање људске судбине: да ли је човек напослетку слободан или је роб, незнатни пион у играма силних?

Редакцијска напомена:
(Горан Дакић се ограђује да је у питању „класична новинска критика“, коју смо преузели из Еуроблица од уторка, 20.09.2011. Стога, у очекивању најављене озбиљне анализе текста, подсјећамо читаоце да ово издање наше куће могу наћи на већини киоска у Републици Српској, по цијени од 1,90 КМ. Издвајањем ове симболичне суме, помажете рад удружења и директно омогућавате наставак издавачке дјелатности, која се труди додати мало свјеже крви у нашу учмалу белетристичку сцену. Хвала на подршци.)