Покварена машта и прљаве страсти Лудих очију

Горан Дакић се овај пут дотакао чињенице да ће по роману Рајка Васића бити снимљен дугометражни играни филм.

Власт је и најтежи порок. Због ње се убија,

због ње се гине, због ње се губи људски лик.

Неодољива је, као чаробни камен, јер прибавља

моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи

свакој будали која га држи.

Меша Селимовић

Пише: Горан Дакић

Изузмемо ли, на примјер, ране филмове Акире Куросаве или дјела Елије Казана, филмска индустрија углавном није имала успјеха са екранизовањем велике литературе.

Са друге стране, нека мање или нимало вриједна књижевна дјела постајала су чудесне приче достојне филмске историје, као што је, рецимо, Дјевојка од милион долара. Филм Прсти лудих очију, који ће се снимати по истоименом роману Рајка Васића, имаће управо такав, чак изузетно лаган задатак – да надрасте свој литерарни предложак.

Вредновање Васићевог романа не смију оптеретити сазнања о Васићу као политичару и његовом јавном дјеловању, које се обично сажима у ријеч пашквила. Ипак, Васић је досљедан, па се понешто од његовог бруталног, дневнополитичког рјечника, којима, примјерице, затрпава текстове на свом блогу, проналази и у Прстима лудих очију.

То се, прије свега, односи на претјерану употребу запрепашћујућих псовки од којих ниједна нема литерарно оправдање. Васићева књига је стилистички врт ужаса у којем се шири неподношљиви смрад најбизарнијих псовки икада записаних у српском језику, док је ритам његовог приповиједања катастрофалан и монотон. Он не третира урбани миље михаиловићевског типа или булатовићевску поетику зла која у потпуности оправдава вулгарни дискурс. Васић псује да би на тренутке био шокантно занимљив и у тим настојањима се исцрпљује сав његов литерарни дар.

Иако ће његов роман бити прва књига из Српске по којој је снимљен филм, Прсти лудих очију нису, како је Васић често наглашавао у интервјуима, једина књига из РС која је ушла у најужи избор за Нинову награду, јер је прије пар година у исти круг ушао роман Бранка Брђанина Бајовића – Михаил. А уз нападна инсистирања режимских дневних новина, међу којима се нарочито истиче васићевска мисија Гласа Српске, јасно је да се Васићу покушава прибавити незаслужена књижевна слава.

Заправо, чудни су и необични и сами уласци Васићевог романа у најуже изборе Нинове и Виталове награде и каснија судбина овог дјела. Наиме, роман Прсти лудих очију није добио ниједну књижевну награду, иако се већ безмало двије године говори о изузетности Васићевог рукописа. То, наравно, не мора да свједочи ни о чему, али свакако чуди.

Јасно је да је ријеч о недаровитом књижевнику и даровитом политичком фишкалу, али није јасно како је и зашто ово друго постало пресудно да се роман Прсти лудих очију оцијени безмало чистим десеткама? Да ли је у питању, након свега, политички утицај који владајућа СНСД партија има у Србији?

Да ли је, коначно, Ниновом жирију путем овдашње критичарске везе издат политички налог да Васићев роман сврста у најквалитетније романе објављене у 2009. години? Ако јесте, онда је у праву Драган Лакићевић када каже да је кукавичлук наше интелектуалне елите њихова главна особина, јер она, очигледно, не смије одбити нити се супротставити „вишим интересима“ оличеним у политичким директивама.

Уколико, ипак, то није случај, онда је српска интелектуална елита, у ствари, псеудоелита, јер не може да разликује здраво ткиво од болесног. То прије свега, јер је Васићева књига парадигма новог литерарног жанра – антикњижевности, у којој су сабијени сви они елементи које књижевно-умјетничко дјело не може и не смије да има.

Васићева књига је само сјајан примјер како политика и од књижевних аналфабета прави класику; другосрбијанска литература је други (у ствари – први) најбољи примјер за то. Драме Виде Огњеновић и Биљане Србљановић то недвосмислено и потврђују, док другосрбијанским књижевним критичарима једино мјерило квалитета књижевног дјела постаје количина пепела посутог на геноцидне српске главе. Васићев роман не припада том поетичком дискурсу, али припада тој специфичној врсти литерарног кича, по којој је вриједност књижевног дјела обрнуто сразмјерна политичком положају писца.

И тако се, у бесмисленим и тешко докучивим политичким играма покварених машта и прљавих страсти, сустижу два филма која ће, без сумње, проносити славу Републике Српске у цијелом свијету. Један је Прсти лудих очију, а други је, наравно, Кустуричина На Дрини ћуприја, у коју је Влада РС уложила око 15 милиона евра.

Уколико тај филм буде праћен фолклорним и политичким шундом који је пратио све фазе изградње Андрићграда, јасно је какав ће то филм бити. И зашто се снима. А ако то некоме и не буде јасно, само треба да се опомене Селимовићевих ријечи цитираних на почетку овог текста.