Шта се добије када се на пословични академски кукавичлук накалеми каламбур псеудокритичких мисли?

Човек га посматра и слуша и пита се:
како успева да, толико говорећи, ништа не каже?
(И. Андрић)

Антикритика као (не)легитимни облик критике, легура жеље и немоћи, неприродни спој препотентне потребе и критичарског аутизма да се о узвишеном говори одвећ профано и стилски наказно.

Наоко лијепа и племенита намјера уредништва часописа за књижевност, науку и културу Крајина да отвори простор студентима и млађахном кадру са Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци, отворила је, у ствари, врата антикритици и њеним опуномоћеним представницима. Она им је, заправо, омогућила да наставе тамо гдје су њихови критичко-литерарни очеви и оци стали – у (не)културној колонизацији ових простора једном посебном, бизарном поетиком невјештине, која се заснива на теоријском уопштавању које треба да надомјести мисаоне противрјечности.

Чему, уопште, овај текст?

Понадао сам се да ће стара гарда омркле славе доласком нове, свјеже крви нестати са критизантске сцене Републике Српске и да ће, за годиницу-двије, вријеме спрати сва она сомнамбулна булажњења „уважених“ критичара, естета, рецензената. Понадао сам се да ће та нова снага бити она и више него потребна културолошка инфузија овдашњем напаћеном културном тијелу. Понадао сам се, напосљетку, да ће ти „омладинци“ заиста знати и умијети и да ни у ком случају неће бити епигони гротескних, карикатуралних академаца који су деценијама били јавни тужиоци и браниоци у културном животу Српске. Али, како то већ бива са претјераним надањима, преварио сам се.

Битно је, још једном, нагласити да заиста немам ништа против оних о којима пишем, али зато имам баш све против онога што они раде, јер њихово дјеловање представља најопскурнији вид јавног ангажмана и само штети култури Републике Српске. Ни по муке да се ови истински маргиналци налазе тамо гдје припадају – на културној периферији. Али, њихов рад је истакнут у први план и као такав мора да доживи и једну врсту провјере, мора да буде уроњен у критички суд у којем се већ мијешају здрав разум и научна нормативистика.

Конкретно: уредништво Крајине је у часопис увело, поред књижевне, ликовну, позоришну и музичку критику. Прве двије су се спорадично појављивале у Крајини, док је музичка критика била инцидент. Овај пут ћемо о другој и трећој – о позоришној и музичкој критици, чији су аутори Андреја Марић и Валентина Милекић.

Чега све нема?

Иако већ на првој страни прве критике признаје да је позоришни лаик, Андреји Марић то не смета да критикује и преиспитује умјетничку вриједност неколицине представа. Али, да ли то може да учини неко ко је лаик? Неко коме је театар само хоби и/или пуко задовољство, чија је критика ослобођена терминолошке апаратуре, основних (са)знања о театру и која се своди на вредновање само једног у представи – текста? И да ли то, на концу, може да се назове критиком? Наравно да не може.

Када се то зна, онда нимало не чуди да Андреја Марић у критици представе Тврђава Крушевачког позоришта више пише о ономе чега нема у представи, него о ономе чега има. О ономе чега нема бесмислено је уопште нагваџати и мрчити хартију – то је бар јасно. У умјетности се не може о ономе чега нема. Марићева ће замјерити што се у представи не налази једна реченица из истоименог Селимовићевог романа коју она сматра кључном. Зашто и због чега – то нам не открива. Њена теза да позоришна представа мора досљедно да пресликава књижевно дјело је, наравно, апсурдна, баш као што је бесмислена и тврдња да је временско премјештање историјских радњи у савремени темпорални оквир манир ДАНАШЊИХ редитеља!

У критици представе "Атељеа 212" Матица, која је отворила овогодишњи "Театар фест – Петар Кочић 2011" у Народном позоришту РС, она ће записати да је изгубљена шестаугаона матица и својеврсни симбол фестивала, у чијем је такмичарском програму учествовало шест представа! Прво: Матица је рађена, што Марићева тачно наводи, у склопу сезоне N(ex)t Yu у „Атељеу 212“. Друго: представа говори, што Марићева још једном, препричавајући комад, потврђује, о пензионисаном заставнику ЈНА, који у подруму своје зграде и живи и дише, али и поправља бицикл унуку за рођендан. Само један дјелић стварности га дијели од тог поправка – шестоугаона матица која је нестала, загубила се у мрачним и неприступачним лагумчићима комшијских подрумских остава. Јасно је, наравно, да је матица, између осталог, али и највише, симбол некадашње државе и намјера да се у њој види нека бизарна, профетска симболика представља чисту вулгаризацију саме представе.

Интелектуална изнемоглост

Али, шта је то наспрам онога што се налази у тексту Валентине Милекић Бањалучка прољетна рапсодија! Тај текст је полигон општих мјеста, окошталих фразетина, неинветнивних закључака, произвољних констатација. Једном ријечју – у њему се уобличује она хеленска апатија, односно одсутност било какве страсти. Поштен читалац у музичкој критици очекује осврт, па макар он био и на бази најповршније импресије, о концертима класичне музике. Али, не! Милекићева у истом тексту пише о концерту Бањолучке филхармоније и "Бјесова", доводећи, на тај начин, своју позицију критичара до интелектуалне изнемоглости.

Али, више од тога: Милекићева велики дио свога текста посвећује концерту бањолучког пијанисте Арсена Чаркића и његовој интерпретацији Григовог Концерта за клавир и оркестар. Сада и буквално преписујем:Григову нордијску екстатичну задивљеност пред рађањем природе и њеним љепотама, Чаркић је осјетио на специфичан, словенски начин. Добро укотвљен у своју традицију, Чаркић се показао способан да без предрасуда и страха од оригиналности доживи ову универзалну, али ипак специфичну тему, и то на један словенски, балкански и, још уже, босански и крајишки начин.

Ово је рапсодија глупости, типичан примјер дилетантизма, парадигма критичарске неозбиљности. "Показао се способан"; "…без предрасуда и страха од оригиналности…"; "…ову универзалну, али ипак специфичну тему…". И све то без иједне ријечи објашњења. Да не говоримо о чудовишној тези да је Чаркић Грига осјетио на словенски, па босански, па крајишки начин?

Шта је то у Чаркићевом свирању словенско? Шта босанско? А шта крајишко? И да ли је могуће да један врсни музички критичар, какав Валентина Милекић без сумње није, није запазио и својеврсни утицај Борика на Чаркићево свирање?