Споменичка култура у нас, некад и сад…

Актуелна прича о пројекту "Београд на води" у коју ће арапски инвеститор ући са огромним новчаним средствима, те изградња споменика палим борцима у Бањој Луци, повод су да се присјетимо онога што је проф. др Богдан Богдановић говорио о Београду и модерној споменичкој култури на Балкану.

Пише Вукашин Беатовић

Уколико се осврнемо на споменике настале након Другог свјетског рата, видјећемо да су сви направљени са веома назначеном идејом да живот побјеђује страдање и смрт. У тешком послијератном периоду, држава се трудила да народу на сваки начин улије наду у долазак много бољих времена. Стога и не чуди што су сви споменици из друге половине прошлога вијека грандиозни, монументални и што сви у основи имају пупољак, цвијет или неки други симбол почетка и рађања.

Примјера ради, споменик „Битка на Неретви“ на Макљену, дјело нашег истакнутог вајара из Сарајева, академика Бошка Кућанског, изгледа као цвијет који у небеса шири латице. Иако је преживио посљедњи рат, споменик су минирали још увијек непознати починиоци, сада већ далеке 2000. године, а данас на том мјесту стоји преостала метална конструкција без камена.

Сличан прмјер је и Камени цвијет – споменик посвећен свим жртвама геноцида у злогласном логору Јасеновац, професора Богдана Богдановића.

O споменицима који су настали након посљедњег рата, збиља је тешко говорити. Иако су ратне ране још увијек свјеже, полако али сигурно наступа вријеме када ће нове генерације које су рођене послије Дејтонског споразума, поставити бројна питања – шта ови споменици значе, шта нам они поручују, шта симболизују шупљи крстови по Републици Српској?

Са друге стране, експанзија Београда као града-кошнице не јењава. Било би добро када би тај пренаглашени развој града био испраћен макар приближно истим развојем самог друштва које у њему бивствује. Напротив, јавна промоција београдског моралног посрнућа, мегаломанских нагона и капацитета југословенске престонице без Југославије, чини се, из године у годину изненађује својим новим појавним облицима. У суштини, иза београдских „Потемкинових села“, крије се свеобухватна српска руина – обезглављен народ коме су уништени сви компаси.

О свему овоме, уз осврт на данашњу ситуацију, говорио је управо покојни профeсор Богдан Богдановић у интервјуима које је давао за домаћу и страну штампу.

Према његовом мишљењу Београд се послије распада Југославије значајно промијенио, и то на горе. Идентитет Београда најбоље се види на примјеру београдског говора који је брз и запетљан, бруталан и агресиван. Хистерично споразумијевње Београђана по Богдановићу заправо говори о несрећи људи који тамо живе.

„Град страшно расте. Готово је величине Беча и често се с њим воли упоређивати. У овом поређењу са Бечом присутна је паклена аномалија, с обзиром на своју величину, Београд би као и Беч требао бити вишенационалан, вишеконфесионалан, али Београд то није. Ако у Бечу има, рецимо, сто хиљада Срба, онда би у Београду требало бити бар педесет хиљада Аустријанаца. Београд је монолитан град – један језик, једна нација, једна вјера. У посљедњих двадесет година Београд је искључен из мултинационалности, мултиетничности, мултијезичности. Монолингвистички град од два милиона становника је монструм. Београд је, заправо, надувена паланка. А слично би се могло рећи и за друге југословенске градове“, ријечи су Богдана Богдановића.

Говорећи о споменицима антифашизму, истицао је да се бавио градњом споменика који и не личе на споменике, па му је стога и чудно што је градио Јасеновац, али да је то првенствено Титова заслуга.

„Јасеновац је годинама био необиљежен. Требало је то учинити и због вањског свијета, јер су сви питали како то да Југославени не чине ништа у Јасеновцу. Тито је осјећао да Јасеновцу не би одговарала песница. Свако евоцирање било је опасно. Кад се појавио цвијет, свима је лакнуло. Јако сам се намучио и дуго кубурио док сам истјерао симбол цвијета. То је читав роман“, истакао је Богдановић.

О споменицима који су настали након рата у бившој Југославији, Богдановић је мислио да су сви листом ужасни и страшни, те да се ради о паћеничким споменицима који славе патњу а не живот и да је савремена балканска култура заправо споменичка култура.

По његовом мишљењу судбина Босне и Херцеговине засигурно је Европска Унија а никако не сценарио у ком би дијелови БиХ ушли у састав Србије пошто се ради о неспојивим цјелинама. Након рата је у више наврата боравио у Сарајеву и увијек је осјећао тензију и напрегнутост у људима. У Србији пак напрегнутости нема јер је, по њему, напрегнутост замијенио хаос у ком се та земља налази.

Од 1993. године, професор Богдановић је живио у Бечу гдје је преминуо 2010. године. Био је архитекта и умјетник, филозоф града и градње, градоначелник Београда, творац не само јасеновачког, него и других споменика антифашизму и аутор бројних научних радова на тему архитектуре града.