Пржионице помфрита нематеријална баштина

Званичници Фландрије, једног од два административна дијела Белгије, одлучили су да прогласе пржионице помфрита нематеријалном културном баштином.

"Потребно је више валоризовати пржионице помфрита и заштитити традицију", истакао је Крис Петерс, предсједник фламанске владе која је одлуку донијела на захтјев угоститеља.

Помфрит се, иначе, у Белгији сматра националним јелом на које су сви веома поносни. Постоји спор око тога да ли је помфрит настао у Француској, а у енглеском језику је познат под именом Френч фрајз. То је вјероватно зато што се америчка војска са њим упознала у Белгији, гдје је званични језик почетком 20 вијека био француски.

Према писању белгијске штампе, и влада Валоније намјерава да покрене случну процедуру како би пржионице и у овом дијелу земље имали статус нематеријалне баштине.

Једном када то буде учињено, Белгија ће тражити да пржионице помфрита добију то признање и од међународних културних организација, попут УНЕСКО.

Прави белгијски помфрит је нешто дебљи од холандског, најчешће је 10-13 мм дебљине.

Фама која се диже око белгијског помфрита није новијег датума, траје готово читав вијек. Занимљива је прича белгијског историчара и гастронома који се враћа у далеку 1680. када су становници око ријеке Мас редовно ловили ситну рибу и пржили у уљу.

Али током кризних година степен рискантности пецања на ријеци Мас био је све већи, па су исти ти становници у замјену за рибу сјецкали кромпир риболиког изгледа и пржили на исти начин.

Тајна припреме белгијског помфрита је у том да се током пржења мијења фритеза. Након што се први пут спусти у врело уље те оно након пар минута изгуби температуру, кромпир се пребацује у још топлије уље, чиме се добија изузетно хрскав помфрит.