Пјесмарица народних пјесама читав вијек старија од Вукових, сачувана је у Њемачкој

"Ерлангенски рукопис" је прва велика пјесмарица народних песама са наших простора. Старија је чак сто година од збирке српских народних пјесама које је сакупио Вук Стефановић Караџић и обавијена је велом мистерије.

субота, 14 маја, 2022 / 15:42

"Ерлангенски рукопис", велика пjесмарица народних пjесама, сто година је старија од збирки које је сакупио Вук Стефановић Караџић. Случајно је откривен у библиотеци њемачког града Ерлангена 1913. године, а први који је проучио био је професор Герхард Геземан.

Српска краљевска академија наука у Београду је 1925. године уприличила прво издање "Ерлангенског рукописа" на нашим просторима, а поред Герхарда Газемана, у припреми издања и проучавању пјесама учествовали су српски филолог Љубомир Стојановић и географ Јован Цвијић.

Процјењује се да је Ерлангенгски рукопис написан око 1720. године. То га не чини не само највећим и најстаријим од свих до сада познатих записа српскохрватских народних пјесама, већ се и разликује од досадашњих по многим значајним особинама.

Елијас фон Штајнмајер, познати германиста, у скоро празној фиоци канцеларијског стола библиотекара Ерлангенске универзитетске библиотеке, нашао је један стари рукопис коме није знао ни поријекло, нити којим је језиком написан. Штајнмајер је упитао библиотекара на који начин је рукопис доспео код њега, а он му је одговорио да га је Библиотека добила око 1870. године од непознатог дародавца.

Ерлангенска библиотека је тада послала рукопис државној библиотеци у Минхену и замолила их да га подробније проуче. Ерик Бернекер, тамошњи професор славистике, утврдио је да рукопис садржи збирку старијих српских народних пјесама, међу којима има и неколико умјетничких.

Рукопис је писан на квалитетној хартији, броји 1010 страна и садржи 217 пјесама. Неколико пјесама је у духу дубровачке љубавне лирике, док су све остале пјесме народне лирске и епске пјесме. На првој страни рукописа се налазе раскошним ћириличним словима исписани иницијали сакупљача народних песама, око којих се вију лозице карактеристичне за бујни, немирни барок, са таласастим, хармоничним цртама. Овакви украси су били права ријеткост за 18. вијек у ком је рукопис настао.

Постављају се бројна питања у вези са мистериозним "Ерлангенским рукописом". Годину у којој је рукопис настао је тешко утврдити. Тешко, али је ипак могуће. Оно што ће остати вјечита дилема јесте ко је сакупио народне пјесме из "Ерлангенског рукописа".

Герхард Газеман тврди да писар Ерлангенског рукописа није Србин, ни Хрват, па чак и да није ни словенског порекла. Како наводи Газеман, писар веома слабо познаје ортографију и граматику српског језика и притом чини грешке какве ниједан Србин не би начинио.

Његова претоставка је да је у питању био Нијемац из управе аустријске Војне границе, образован човјек умјетничког духа, заинтересован за народну умјетност својих граничара. Даље га мисли наводе да се писар вратио у своју домовину, јужну Њемачку, одакле је рукопис доспио до Ерлангена.

Све јуначке, епске пјесме које се налазе у "Ерлангенском рукопису" написане су у карактеристичном десетерцу. Главни јунаци тих пјесама су најчешће хајдуци и ускоци, затим неизоставни Марко Краљевић, виле, стари српски краљеви и витезови.

Као прва међу пјесмама у "Ерлангенском рукопису" приложена је "Хасанагиница", балада због које је чувени њемачки књижевник Јохан Волфганг Гете научио српски језик (када се сусрео са Вуком). Наилазимо и на "Јунаштво Мандушића Вука", о ком је такође пјевао Петар други Петровић Његош у свом "Горском вијенцу". Славни српски сликар, Павле Паја Јовановић, насликао је једну од својих најпознатијих слика према мотивима народне песме "Марко Краљевић и вила", која је заузела своје мјесто и у "Ерлангенском рукопису".