Ономад је боље било

У оном времену што га због историјског проклетсва назвасмо послијератним, све је било смисленије него сада. Мало каква сподоба је могла бацити сјену на огромну количину наде у боље и извјесније сутра.

Пише Вукашин Беатовић

Дјеловало је да смо ближи и повезанији а вала ништа у нама није ни било токсично. Погледи су били љековитији. Истина, несрећа нас је свезала у чвор па смо се чврсто држали и нисмо дали искушењима да нас уваљају у блато. Били смо и скромни и поносни. Постојала је велика, скоро опипљива и сасвим жива вјера да ће све опет стати на ноге јер смо излили чврст темељ – напокон остварену жељу с муком осјенчену картографском цртом, додуше помало хаотичном али ипак названом словима нашега имена.

Земља је сита била. Нити једну сузу, ни капи вреле крви више није могла да прихвати и згруша са црницом из које ће опет нешто понићи. Зато је сва прекађена и зановљена тек наученим Оченашима. Иако нас нико није пописао, поред свих губитака које смо сами побројали, ипак смо били на броју и чинило се да нас никад није ни било више. Очвршћени и истрајни у науму да устанемо из блањавог брлога и отресемо раздерана кољена, као да смо од самих небеса узимали порив да кренемо даље, у нову борбу, али борбу за живот јер смо мислили да је опстанак осигуран.

По кућама се пила ручно мљевена, препечена „Бразил“ кафа из провидних пластичних килограмских кеса, извађена из робних резерви. Видале су се бројне ране и препричавале ратне приче. Сликар из Брчког, раскошног талента и запуштене браде, пуши лулу и говори о догађајима са сарајевског бојишта. Сви сједе и слушају. Не трепћу. Вели да је са пар сабораца спашавао књиге из једне, за потребе свјетских новинских агенција запаљене сарајевске „књижнице“, па их је војним камионом пребацио до паљанске библиотеке. Зато је и данас једна од богатијих.

Чуо сам и ону о немоћној старици из Хаџића која је јединог сина изгубила у рату, па га је пред дејтонски погром из породичне хумке пренијела у метално буре. Са фотографијама у једној и буретом у другој руци дошла је пред зграду општине Соколац да затражи помоћ око сахране. И добила је. Добили су је сви којима је требала. Преко девет стотина бијелих крстова са Малог Зејтинлика подсјећа на то, не баш тако далеко вријеме.

Сада, у „међуратном периоду невладиног активизма“, како ово крњаво затишје одјека отворене ватре назва један мање познати професор историје државе и права, истински ерудита са примјерено изоштреним пером – као да смо потиснули и голим рукама у мокру иловачу затрпали све оно што нас је ономад повезало.

Можда су у суровом капитализму у чистој заблуди они који сматрају да новац нема другу вриједност осим оне у робно-новчаној размјени, али и они који су се новцу подредили, који му служе и који су нас приморали да се опет боримо за опстанак, сигурно знају да ће празних и осољених руку отићи у исходиште. И могу имати сва земаљска блага али ће, овакви какви јесу, иза себе једино оставити непрегледну пустош и обезглављено потомство – најјефтинију а најпоноснију радну снагу у Европи.

Покољењима ће пресадити лицемјерје које ће живахну мркву држати на пократком конопцу, па ће смјело маневрисати и петљати поучени искуством предака. Полтронство су наметнули као модус понашања и стил живота. Карактер везе са оним надређеним, надређеном надређеним и свима њима надређеним мјера је вриједности којом ће се и послије њих стицати све, од црквеног ордења и лежаја у здравственим центрима до суве и прозрачене ћелије без мемла у неком од казнено-поправних завода.

Исток никада није био оволико удаљен од запада. Подјеле ничега углавном пуне ступце а сирови потенцијал чека и вапи да се обради. А нема нас много. Земља је постала пуста – напуштена. Сунце туђег неба не оставља опекотине као ово наше, горштачко. Показаће то и попис који слиједи.

Quo vadis Републико Српска?