Нуклеарни споразум укратко: Ко би шта могао добити?
Иако у сјенци збивања у Грчкој, медији су известили о историјском договору Западних сила, Русије и Кине са Ираном о наставку иранског нуклеарног програма. Чини се да су све стране у преговорима добиле нешто за себе. Очекује се проширење трговине између Русије и Ирана, поготово у сфери нанотехнологија. Кина ће постати главни увозник иранске нафте, […]
Иако у сјенци збивања у Грчкој, медији су известили о историјском договору Западних сила, Русије и Кине са Ираном о наставку иранског нуклеарног програма.
Чини се да су све стране у преговорима добиле нешто за себе. Очекује се проширење трговине између Русије и Ирана, поготово у сфери нанотехнологија. Кина ће постати главни увозник иранске нафте, а САД добија новог савезника у борби против Исламске државе. Осим тога, Русија се нада да ће САД коначно престати са успостављањем ракетног штита у Европи, иако САД то одбија као могућност.
Да ли се, међутим, нешто крије иза овог дипломатског маневра САД-а? Према неким аналитичарима, будући да је успостављање договора са Ираном изузетно лоше виђено у круговима око Обаме (прије свега у Сенату, потом и међу савезницима попут Израела), сматра се да је мотивација да се Европа снабдјева иранским гасом на рачун руског.
Ова теза је узела коријена још 2014. године, када је неименовни звничник Европске комисије изјавио да је Европи циљ да смањи зависност о руском гасу и надомјести га иранским, али им на том путу стоје санкције Техерану. Истом приликом, ирански предсједник Рохани је потврдио да би Иран могао бити поуздан извор енергената за Европу.
Осим питања допреме иранског гаса Европи (могућност да иде преко Турске која се већ снабдјева истим) као и питање руско-иранских односа, буде ли се остварила ова конкуренција.