Његошев јубилеј као временска непогода

Иако је Национални савет за културу Републике Србије прихватио обиљежавање два века од рођења Његоша, приједлог није ни доспио на сједницу владе, а није одобрен ниједан динар за овај јубилеј

Држава Србија неће обележити два века од рођења Петра Другог Петровића Његоша (1813–1851), из буџета није издвојен новац за одржавање великог међународног скупа посвећеног Његошевом делу, упркос апелима организатора прославе јубилеја САНУ, Матице српске и Академије наука и уметности Републике Српске. Обележавају се јубилеји Вагнера, Вердија, Тесле и других великана светске културе и науке, а Његош као класик, чији су свевремени цитати ушли у речник академика, као и „простог света”, некако је држави испао из видокруга. Питања поводом разлога за тај заборав, која смо упутили председнику Томиславу Николићу, па и министру културе Ивану Тасовцу, који је тек преузео дужност, остају за сада без одговора.

Ако би политизација требало да буде избегнута, онда су разговори у току ове године могли да буду посвећени нечему што никако није анахроно – Његош је човека превасходно видео као морално и метафизичко биће, што се у овом веку човеку упорно ускраћује.

Немерљив је допринос Његоша победи Вукове језичке реформе, „превасходно уметничке поезије на темељима народне песме”. Његошев „Горски вијенац” појавио се 1847, у години најзначајнијој за тријумф српског народног језика у 19. веку, поред Вуковог превода „Новог завјета”, песама Бранка Радичевића, као и филолошке расправе „Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића”.

Када је реч о прослави „Два века Његоша”, од академика Мира Вуксановића сазнајемо да су поред осталог основани Одбор за прославу, као и Одбор за међународни научни скуп „Његош у свом и нашем добу”, који је састављен од представника САНУ (академик Матија Бећковић, академик Светозар Кољевић, дописни члан Миро Вуксановић), представника Матице српске (проф. др Јован Делић, проф. др Душан Иванић, проф. др Мато Пижурица, проф. др Богољуб Шијаковић) и представника АНУРС (академик Љубомир Зуковић, академик Рајко Петров Ного, академик Слободан Реметић).

– Замишљено је да Влада Србије именује почасни одбор, међутим тај одбор није формиран. Почетком ове године осмишљене су и подтеме научног скупа, које се односе на Његошево књижевно дело, поетику, језик, стих, преписку, текстолошка истраживања, филозофију, однос Његоша према усменој традицији, родољубљу, религији… Из Србије, али и иностранства, добили смо 104 пријаве учесника. У међувремену је постојао проблем како обезбедити више од три милиона динара за скуп који је планиран да буде отворен у САНУ 6. новембра, а да се настави у Бањалуци и Новом Саду. До данашњег дана нико од надлежних у Републици Србији није одобрио ниједан динар за обележавање Његошевог јубилеја. Обраћали смо се министру културе, председнику владе, првом потпредседнику владе, као и председнику републике. Према неким нашим сазнањима, предлог није ни доспео на седницу владе. Национални савет за културу прихватио је то да два века од рођења Његоша буде обележено, дао је тај предлог Министарству културе, али ни то није прошло – каже за наш лист Миро Вуксановић, задужен за организацију научног скупа, наглашавајући да ће следеће године свакако бити објављен зборник радова учесника који су пријављени за ову манифестацију.

– Када је реч о Његошу као ствараоцу, ту нема никаквих дилема да је увек себе сматрао српским писцем. Није здраворазумски да се било ко одриче таквог великана, и за то нема уметничких или књижевних, осим политичких разлога. Не разумем политику која отуђује најзаслужније људе своје културе. Онда та политика није добра – објашњава Вуксановић.

Радомир Уљаревић, главни и одговорни уредник издавачке куће „Октоих” из Подгорице, која је објавила сабрана дела Његоша, мишљења је да је овог мислиоца очигледно лакше заборавити него га се сећати, јер је сусрет са Његошем увек сусрет са собом, а то често може да буде непријатно.

– Ова Његошева велика годишњица дошла је као каква временска непогода, као оно кад изнебуха западне снег, и у складу са оном народном „Не пада снег да покрије брег”, настао је општи бег, и овога пута су зверке показале траг. Ко може да замисли енглеску културу која заборавља на Шекспирову годишњицу. Или Немце који су заборавили на Гетеа. Наша одговорност је, да од Његоша посудимо праву реч – преужасна. Како је могуће да земља у којој толико школа, улица, институција носи Његошево име заборавља на Његошеву годишњицу? Или је можда природно ако остајемо без Косова да останемо и без онога који нас је лично обавезао на косовски завет, као трагични јунак косовске мисли, како би рекао Андрић – истиче Уљаревић, додајући:

– Очигледна је намера да се Његош гурне у заборав, али колико се мењало друштвених система, толико пута је он поново ископаван и сахрањиван. Његошева трагедија траје и ми данас, у овом времену, само потврђујемо ту трагедију, и ћутећи о Његошу придружујемо се онима који су ту борбу против Његоша и започели.

Одсуство новца и интересовања за културу уопште, никада више нису били удружени у једном друштву него сада и овде у Србији. Не можемо да се отмемо утиску да новца ипак негде има, али да је он некако „неправилно распоређен”. Срђан В. Тешин, писац млађе генерације, сматра да је све ово „још једна потврда чињенице да код оних који су ономад добили мандат да одлучују о томе шта у култури треба да се финансира државним новцем не постоји никакав рационалан критеријум по коме се тај новац дели”.

– У области књижевних манифестација, Министарство културе ће ове године финансирати 47 пројеката, али, и поред препоруке Националног савета за културу, не и „Два века Његоша”. Ипак, без намере да потцењујем било кога, они који одлучују сматрали су да Дом културе у Грачаници, за нешто што се зове „Видовданско песничко бденије”, треба да добије 800.000 динара. Таквих бизарних примера има још међу резултатима наведеног конкурса. Матица српска и САНУ су, очигледно, мање утицајне у нашем друштву од било ког паланачког дома културе. И то је наша стварност: паланачка свест препознаје и подржава само паланачку културу!

– С друге стране – наглашава Тешин – у саопштењу стоји да је Одбор за прославу два века Његоша благовремено, крајем 2012. године, израдио програм прославе, а потом се почео обраћати надлежним републичким органима са циљем да се током 2013. године реализује богат програм. Питам се, како може нешто бити благовремено и богато, а да се припрема крајем 2012. године? Зар се о тако значајном догађају размишља у пет до дванаест? Чини се да се ове године више прашине дигло поводом полемике о томе да ли ће Српска православна црква прогласити Петра Другог Петровића Његоша за свеца него због изостанка финансирања јубилеја.