Миодраг Зарковић: Бој на Калинићу

Како год Србија да прође у Кини, барем се неће обрукати онако како би је понизило пуко присуство Николе Калинића, тј. онако како су се протеклих седмица срамотили/разоткривали вајни Калинићеви "браниоци", међу које се у фото-финишу сврстао и Сергеј Трифуновић.

субота, август 31, 2019 / 09:42

Опослио је то чудноватом тврдњом, како је Калинићево одстрањивање из репрезентације наредио лично штићеник Тонија Блера и човек који иначе са Калинићем дели већину ставова – у народу познатији као председник Србије.

Заиста мислим да одавно нисам видео отужнију скупину од друштвено-умрежених калинићољубаца, који су цело лето проклињали Сашу Ђорђевића јер му, забога, потреба за ниским крилом Николом Калинићем није преча од потребе да се углед репрезентације заштити од ниског морала Калинићевог. А сећам се да је пре 14 година баш Ђорђевић био први који је, после атинског скандала из 1995, у Београд довео Кукоча и Рађу, да играју на његовој опроштајној утакмици у "Пиониру". (Рађа је истина с Панатинаикосом играо против Звезде у Еролиги али то је била званична утакмица.)

И нисам тада био једини згрожен Ђорђевићевом одлуком да зове њих двојицу, којима никада ни на памет није пало да се јавно извине за Атину. Напротив, доста је људи било непријатно изненађено таквим потезом играча који је био можда и највећи кошаркашки и спортски јунак 90их. Е сад, његова опроштајна утакмица, па је његово право и да зове кога хоће. Али је исто тако моје право да ми се гади таква његова одлука: јер Кукоч и Рађа нису увредили само њега и његове саиграче, него целу Србију.

Да ми је тада неко рекао да ће једног дана Ђорђевић и његово родољубље (које, истина, није непостојеће, али је ипак мање од његовог пријатељства са Кукочем и Рађом), бити на оваквом удару једног разгаламљеног дела јавности, вероватно бих мислио да тај неко има истог дилера као и Биљана Србљановић. Кад оно међутим, дође 2019. а чопору наводних "љубитеља кошарке" важнији је Калинић него национално достојанство.

Штавише, подозревам да им је Калинић и битан једино због тога што је у више наврата пљунуо на српство.

Пре 14 година, скоро нико није нашао за сходно да Ђорђевићу упути коју реч прекора због непажљивог избора гостију. Кажем, нисам био једини коме је Рађино и Кукочево присуство сметало, али људи су углавном гунђали себи у браду. Тада истина још није било друштвених мрежа, али сумњам да би и оне ишта промениле, јер је играчки учинак Саше Ђорђевића, поготово у репрезентацији, налагао појачано разумевање за могуће испаде. Поготово што других испада није ни имао. Али данас држим да је требало да будемо гласнији у осуди, односно, у одбрани националног достојанства. Такав појам само се тако и брани: гласније, одлучније, чвршће и непоколебљивије него што га други свесно или несвесно угрожавају.

Ђорђевић можда и није био свестан да се позивом дотичном двојцу огрешио управо о српско достојанство. Као што и данас вероватно није до краја свестан колико је помогао том достојанству одлуком да у Кину не води Калинића – или пак изјавом да ће прижељкивани успех на СП прославити са Србима на Косову и Метохији. Разумљиво је то: многи, због начина живота или избора звања, ретко и размишљају о таквим стварима. Али калинићољупци зато савршено знају на шта ударају кад нападају Ђорђевића што није у Кину повео ниско крило ниског морала.

Србија ће на СП вероватно имати и успона и падова, а не сумњам да ће калинићољупци користити сваки ма и привид неуспеха не би ли, попут свог штићеника, мокрили по српству. Трудићу се да прикладно одговорим на сваки такав покушај. Јер је у игри много више од кошарке. Јављају ми пријатељи и познаници да је стање у Косовској Митровици очајно – не због такси (мада су оне наравно тешкоћа), него због свеукупног осећаја безнађа. Како би па било другачије у граду који је деценију и по крварио да би остао у Србији, а онда дочекао да му остатак Србије, на челу са државним руководством, забије нож у леђа!

Освоје ли кошаркаши пехар, па га однесу на КиМ, то ће силно обрадовати тамошње Србе. Али неће их спасити. Препуштања приштинским терористима може да их спаси само већинска Србија која је решена да их не препусти. А таква већина је могућа само у Србији која се није одрекла националног достојанства. Борба за то достојанство ће се у предстојеће две седмице водити и у Кини, тј. у јавним и друштвено-мрежним расправама са калинићољупцима.

Као да је некад па другачије.

Што се тиче Вучића, чисто сумњам да су њему сметали Калинићеви испади. Исто тако не верујем да би Ђорђевић или КСС попустили пред таквим захтевом. Мислим да их је Сергеј Трифуновић побркао са Кукочем и Рађом, који су у Атини `95. показали да су спремни да обављају прљаве послове за своју власт. Српски кошаркаши таквој понизности нису до сада били склони.

Ако се пак испостави да је стварно АВ кумовао одстрањивању Калинића из репрезентације, потреба да се српска јавност тргне из садашње обамрлости биће утолико већа. Калинић место у репрезентацији није заслужио, таман и да је избачен због политичког притиска, али је Вучић због своје издајничке, противуставне политике одавно заслужио букагије, таман и да је лично уклонио Калинића.



1 КОМЕНТАР

  1. Evo, ja prizeljkujem neuspjeh reprezentacije kako bih vidio ledja djordjevicu. Ne zbog kalinica, kukoca i radje, vec zbog toga sto je nikakav trener. Da li se ja time svrstavam u rang kalinica, trifunovica i srbljanovicke? Kao zaljubljenik u kosarku jednostavno ne zelim gledati jaranski odnos trenera i igraca, bogdanoviceve i teodosiceve suteve sa 8 metara, takticku nemoc protiv slovenije ili -35 protiv amerike. Osim toga sam cuo da je djordjevic u jednom intervjuu rekao da nije cuo za RSK, a u slobodno vrijeme vozi vespu po beogradu. Pravi beogradski mangup.

Оставите одговор