Милан Благојевић

Милан Благојевић: Да се не заборави

Из обиља примјера наше сервилности према насиљу (нео)колонијалног владања ОХР-а над БиХ као државом чланицом Уједињених нација, посебно мјесто заузима сервилност правосуђа и полицијских органа.

среда, фебруар 21, 2024 / 13:14

Сви судови у Босни и Херцеговини су већ утабали стазе сопствене сервилности према ОХР-у, јер су прихватали и беспоговорно у својим пресудама примјењивали као закон самовољу ОХР-а, чиме су дозвољавали да појединац гази правни поредак и суверенитет њихове државе. Ово је, нажалост, суморна слика нашег правосуђа.

На њу се наслања ништа другачији однос и овдашње полиције, о чему постоје бројни примјери. Из тог обиља полицијске сервилности према ОХР-у за овај пут издвојио сам један случај. Да се не заборави. Да не бих излагао евентуалним непријатностима човјека на којег се односи овај случај, нећу наводити његово име. Умјесто тога, навешћу само службене бројеве рјешења Министарства унутрашњих послова (МУП) Републике Српске, којим је тај човјек остављен без посла и истјеран из тог министарства на захтјев ОХР-а.

Пред очима ми је рјешење МУП-а Републике Српске, број 05/2-26-276 од 9.7.2004. године, које је донио Радомир Његуш, тадашњи директор Полиције Републике Српске. Рјешење је насловљено као "рјешење о престанку радног односа", а у диспозитиву је директор Полиције одлучио да службенику Полиције Републике Српске, чије име ми је познато, престаје радни однос 30.6.2004. године.

Такву одлуку директор Његуш је образложио на начин што је рекао да је тадашњи високи представник (Педи Ешдаун):

"користећи се датим овлаштењима донио и одлуке о смјени одређеног броја лица, која по његовом мишљењу спадају у опструктивне елементе који одбијају да испоштују међународне обавезе Босне и Херцеговине… . Високи представник доставио је директору Полиције списак тих лица и одлуке за њих… . На достављеном списку налази се име ….. ….. . На основу наведеног и Одлуке Високог представника Педиа Ешдауна, КОЈА ЈЕ КОНАЧНА И ОБАВЕЗУЈУЋА, донешено је рјешење као у диспозитиву".

Дакле, на овај начин је један човјек, у низу других сличних њему, остављен без посла и истјеран из МУП-а Републике Српске чији је био службеник.

Без иједног доказа којим би било доказано да је учинио ишта противправно. Умјесто тога, МУП-у Републике Српске било је довољно што му је Педи Ешдаун доставио свој списак непожељних и на њему име овог човјека па да МУП по кратком поступку изврши (само)вољу ОХР-а, уз једини "аргумент" да је воља Педиа Ешдауна "КОНАЧНА И ОБАВЕЗУЈУЋА", при чему се МУП Републике Српске, баш као и сви судови Републике Српске, ниједног тренутка није усудио да одбије извршити самовољу ОХР-а и да образложи да ниједан појединац не само на основу Дејтонског споразума, већ и на основу Повеље УН нема право да у држави чланици УН своју вољу намеће тој држави и њеним органима као закон нити да наређује њеним органима да смјењују своје службенике и да их остављају без посла.

Ништа, дакле, није било од тога у цитираном рјешењу МУП-а Републике Српске, већ само сервилност са којом је прихваћено и спроведено насиље ОХР-а.

Када је овај човјек изјавио приговор против наведеног рјешења директора Полиције Републике Српске, тај исти директор је, да трагедија сервилности буде још већа, својим другостепеним рјешењем, број 05/2-127-1210 од 19.8.2004. године, одлучио да ће стање које је директор Полиције утврдио својим рјешењем од 9.7.2004. године "трајати све дотле док Високи представник накнадном одлуком евентуално изричито именованог не овласти за обављање функције".

Кулминација сервилности наступа када се овај човјек обратио Основном суду у Бањалуци, тужбом којом је затражио судску заштиту због незаконитог престанка радног односа. Наиме, у том поступку Основни суд у Бањалуци је рјешењем, број РС-1422/04 од 28.11.2008. године, одлучио да прекине судски поступак и да ће га наставити када ОХР преиспита своју одлуку, број 282/04 од 30.6.2004. године, којом је МУП-у Републике Српске ОХР наредио да овог човјека одстрани из МУП-а.

Ово су голе чињенице и докази наше сервилности, али и одсуства елементарног знања о држави и праву. И то тамо гдје би тог знања требало бити највише, у државном правосуђу и управним органима.

Зато је вриједило написати овај текст, да барем он остане као траг не само наше сервилности и аутодеструкције, већ и наше правне некултуре и глупости.



Оставите одговор