Лажна брига лингвиста за српско писмо и његова издаја

Пише: Немања Видић

У називу скупа уз српски језик не спомиње се ћирилица, али се ипак међу 14 пријављених радова стидљиво нашао и један рад њој посвећен:  проф. др Милош Ковачевић: Закон о службеној употреби језика и писама-препрека бољем статусу српског језика и ћирилице.

Овим текстом жели се показати да бољем статусу ћирилице није препрека закон, него су то српски лингвисти који су вишедеценијско неговање и заговарање српског двоазбучја крунисали увођењем латинице у српски правопис као другог српског писма, чиме су дали "научну" основу политичарима да могу искоренити ћирилицу, односно издати је као што су издали и Косово.

За образложење ће требати подоста речи, јер је дубока рана ћириличка, па је за лечење потребна љута трава.

      Главни редактор правописа Матице српске проф. др Мато Пижурица јавно је пре више од две деценије указао на кривицу лингвиста за страдање ћирилице кад се био учланио у удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, па на првој годишњој скупштини истог рекао: "Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком "еснафу", а потом у школству, од основне школе до универзитета…"

       Па да ли се од онда до данас водио какав рат за ћирилицу у лингвистчком еснафу? Није се водио, а није се ни могао водити, јер кад је Пижурица видео да нема подршку у струци потпуно је окренуо ћурак и написао у правопису да је и латиница српско писмо. Тј.рат се није могао водити јер би то био рат лингвиста против себе самих..

Лингвисти никад нису у јавним иступањима објашњавали народу зашто се у српским земљама ћирилица замењује латиницом која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској, иако сам ја одговор на то питање лансирао у јавност још пре више од две деценије.Он гласи овако: ћирилица нестаје зато што јој је одузет карактер српске идентитетске и национале вредности.увођењем српским правописом. у српски језик и туђег конкурентног писма.На тај начин ћирилица је постала само једно од двају техничких средстава за записивање српског језика. Она се нашла у конкуренцији са латиницом већ израњавана и искрварена седмодеценијским државним фаворизовањем латинице. Смртни ударац јој је задат именовањем и латинице српским писмом у српском правопису, јер ако су оба писма српска,

-2-

српски народ није на губитку ако нестане ћирилица,јер ће му остати његова латиница.

Рат за једноазбучје, тј.за ћирилицу, почео је 2001. године оснивањем удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад, а касније се прикључила и СРПСКА АЗБУКА Београд.Рат је вођен првенствено против лингвистичке струке, па и против ћутања школованих Срба уопште.

      Удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад добило је ефективну подршку само од лингвисте мр Бранислава Брборића,који је истовремено био и помоћник министра културе Драгана Којадиновића и секретар Одбора за стандрадизацију српског језика .Пред аргументацијом  ЋИРИЛИЦЕ одустао је од своје раније изношене идеје да се ћирилица поново реформише, него се без остатка  определио за једноазбучје. Игнорисао је целокупну лингвистичку струку и омогућио да се после спроведеног референдума Уставом  Србије пропише службеност српског језика и ћириличког писма. Из књиге економисте Ђорђа Јањатовића "Борба за ћирилицу"( има на интернету).може се видети на стр.114.да је предлог члана Устава Србије о службеној употреби језика и писма дао Немања Видић, који није лингвиста него инжењер.

А зашто су се економисти и инжењери уопште бавили питањем писма кад су за то школовани и плаћени лингвисти? Зато што их је било стид што је ћирилица као српска идентитетска и национална вредност пуштена низ воду, не само од лингвиста него и од српске интелектуалне елите која себе сматра родољубивом.

Док је мр Бранислав Брборић,нажалост рано почивши,видео у ЋИРИЛИЦИ, оно пробуђено народно хтење да се учини нешто добро за отаџбину после ослобаћања Србије од Југославије, а у њеном првом човеку Драгољубу Збиљићу сабрата и најдрагоценијег сарадника, читава лингвистичка струка је у њему видела најопаснијег и најљућег противника.Јер је са својих 17 књига јавно уздрмао лингвистичку архитектуру двоазбучја,као једини узрок страдања ћирилице.Лингвисти апсолутно никад ништа нису могли да оспоре од аргументације ЋИРИЛИЦЕ па им је преостало само то да њу потпуно игноришу,као да она уопште није ни постојала, и као да није оставила траг у виду постојећег уставног прописа о језику иписму.

С времена на време огласе се лингвисти, цмиздрећи над судбином ћирилице, и показујући народу преко Новости да су они забринути, да чине све што се може за нашу јадницу ћирилицу. Критиковали су државу због лошег закона, давали ћирилици све могуће атрибуте – основно,главно,примарно, изворно,матично, доминантно ( Мило Ломпар) и какво све не друго писмо, само не и српско писмо.Сви су лекови испробани,, али нешто не иде, па као да лека и нема. Међутим, смишљено никад нису рекли да је ћирилица српско писмо , што је за њу једини лек.. А камоли да су тај лек и применили обавештавањем и учењем српског народа да он има само једно своје национално писмо- ћирилицу, те да је као таква само она прописана српским Уставом уз српски

-3-

језик Да су лингвисти јавно иступали у том смислу председник државе не би смео да крије од народа тај уставни пропис,.и да омбањује народ говорећи у ТВ камере да је "наша и латиница",а што је смтоносно по ћирилицу.

Може ли се рећи да је јалова борба лингвиста за ћирилицу, како сам раније писао?.Не може, јер како смо напред видели борбе није ни било. А кад је није било, онда се муљање лингвиста испод дебеле двоазбучне жабокречине може назвати само лажном борбом ,а не и јаловом.Јалова би борба била само онда да су лингвисти хтели да учине нешто добро за свој народ,а нису знали да то учине ефикасно. Међутим, они нису хтели да корисно послуже свом народу, него су га деценијама лагали да ћирилица може опстати у двојству са латиницом.Та лаж је особито видљива из Ковачевићевог "статуса ћирилице",па бацимо мало светлости на ту велику "бригу" лингвиста.

Кад се у наслову скупа не спомиње ћирилица уз српскијезик, из тога би се могло закључити да је све у реду са њоме,тј. да она ВЛАДА у српском земљама,па је рад Ковачевића само коначно фино дотеривање лингвистичког механизма којим је ћирилица враћена у живот српског народа. Тај израз да ћирилица влада увео је у јавност још 1990.легендарни и генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић, чијом искључивом заслугом је ћирилица први пут у српској историји прописана уз српскохрватски језик Уставом из 1990. Зашто и тада српскохрватски језик уместо српскои, иако се Југославија већ распала? Зато што је био јак лингвистички еснаф у Србији,који је чак и коју годину касније имао своје Друштво српсхрватског језика.Оно је кликтало од среће кад је тумачило да назив српскрватски језик нико није наметнуо лингвистима,него је то име резултат њиховог научног уверења. Требала им је још која година да би се опаметили и вратили српско име језика, али не могу да се одрекну латинице, иако она никад није била уведена у српски језик, него само,по налогу комуниста, у некадашњи српскохрватски језик.

Али, ћирилица не влада, нити се жели да она влада, чим професор тражи њен бољи статус уместо њену владавину као јединог српског националног писма..

Ипак треба и похвалити профеора Ковачевића зато што је уз српски језик поменуо ћирилицу, агласно Уставу Србије из 2006., а што је данас велика реткост и чудо невиђено. Тако, на пример, пре неколико година држава је финансирала кампању књижевника НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК,уместо НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ. Том поруком народу је речено да је свеједно ћирилица или латиница.Тим Уставом, важећим и данас, уз српски језик је прописана само ћирилица, и то његовим ћланом 10. који гласи:

"У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириичко писмо."

Тако је Уставом српски језик армиран ћирилицом, и само је она поменута уз српски језик, чиме је требала бити одбачена дотадашња пракса да се уз српски језик не момиње ни једно писмо, па се подразумевало да су српска писма и ћирилица и латиница

-4-

Дакле, професор Ковачевић види да ћирилица малаксава због лошег закона, па ће лингвисти радити на његовој измени.По њима, треба казнама натерати народ да он свој српски језик пише ћирилицом, уместо да прво српским правописом .и српском просветом народ буде научен да је његово писмо само ћирилица, па да њу као такву заволи као нешто своје српско, и да је чува њеним коришћењем.

Ковачевићу и осталим лингвистима уопште не смета то што у српском правопису пише да је ова латиница остатак из језичког заједнштва Срба и Хрвата( из 1954.)То значи да Срби не могу опстати без хрватских остатака, да су неспособни па им Хрвати требају као тутор, као да су ови и раније кроз историју били великодушни према Србима, чинећи им велика добра, па и сада ће. Узеће их за ручицу, неспособне и непросвећене, и увести их у ЕУ..

Дакле, по Ковачевићу, закон није добар па га треба мењати. Ваља га подсетити да су лингвисти прво били осули дрвље и камење на нацрт тог закона, скоро колико и проф.др Драгољуб Петровић и удружења ЋИРИЛИЦА и СРПСКА АЗБУКА.А онда су се одједном предомислили, па су закон чак и хвалили,јер су се сетили да им држава даје новац за разне њихове "пројекте", па они имају шта да деле између себе. Ево како је у том закону видео свануће за ћирилицу председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић, у интервјуу датом Новостима:

"Добили смо закон који представља основу за решавање језичке ситуације, да можемо да кренемо ка уређивању нереда и хаоса у области српског писма.Готово идентичан закон истовремено је донесен и у Републици Српској, што је.битно."

Па кад је битна "идентичност" сада ћемо указати да ње уопште нема, него има драстична разлика.Законом у Републици Српској више нико није обавезан да српски језик пише ћирилицом, па ни држава, него само постоји обавеза да се користи стандардни облик тог писма ако се неко добровољно и по сопственој памети одлучи да њу користи Истовремено новим законом у Србији постоји обавеза корипћења ћирилице за РТС , РТВ, државне органе и институције, као и за фирме са већинским државним капиталом..

Кад је закон усвајан пре три године, видело се из авиона да је он превара и подвала српском народу, али је Милош Ковачевић тек сада увидео да је он лош по ћирилицу. Па ни сада не би да се српском народу врати његово једноазбучје у ћирилици, које је трајало од Св.Саве па све до доласка на власт комуниста.

Ко ишта зна о идентитету разумеће да је закон о језику и писму Републике Српске катастрофалан по њу, али како видимо Танасић уопште није јавно приметио да је тамо ћирилица законом избачена из службене употребе, а камоли да је као лингвиста загрмео као некад Петар Кочић са Змијања..

-5-

По питању ћирилице најлакше је разумети беду српске државне политике, лингвистичке струке и ћуталачке интелигенције уопште по томе како непријатељи Срба разумеју њен значај. На једном скупу о ћирилици одржаном 2001. на Филолошком факултету у Београду академик Матија Бећковић пренео је сведочење владике Јефрема како га је неко важан из колонијалне управе над БиХ уверавао да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Политичари у Српској су на речима против унитаризације,а на делу су своју националну ћирилицу заменили унитарном латиницом.Заједно са лингвистима и целом ћуталачком .интелигенцијом срушили су до темеља српски одбрамбени идентитетски зид.

Коме се ово пише? Можда неко у српском народу још увек зна за стид!