Како се зове човјек који је на власти: па лопов!
И Сеје и Пере, и Мује и Ђуре, и Јове и Анте из Паржевића или Шљедовића, Мислова или Добрашине, Припечка или Мандри, који су доскора носили панталоне на пеглу преко "гојзерица", или фармерице увучене у чизме "канађанке", прва лекцију коју науче у урбаној средини јесте та да се увијек треба држати (макар) једном руком за […]
И Сеје и Пере, и Мује и Ђуре, и Јове и Анте из Паржевића или Шљедовића, Мислова или Добрашине, Припечка или Мандри, који су доскора носили панталоне на пеглу преко "гојзерица", или фармерице увучене у чизме "канађанке", прва лекцију коју науче у урбаној средини јесте та да се увијек треба држати (макар) једном руком за власт.
Или, још боље, сјести (па пресјести, кад затреба) у крило неком политичару који се добро намјестио у власти. То је сигуран рецепт за успјех. Све друго је будалесање пролупалих интелектуалаца који су шенули због сувише прочитаних књига.
Пише Зоран Јанковић
Док сам синоћ „шалтао“ тв-канале једно гостујуће лице учини ми се познатим. Вратим се на овај (сарајевски) канал и боље осмотрим: ма јес’ он… није он; он је, није, јесте, није… утом или га водитељица представи или га потписаше у телопу. Јесте, он је, дефинитивно: мр Сејад Шендеровић, мој колега са Факултета политичких наука Сарајево. Иако тада ово „ј“ у имену није имао. Био је Сеад, не знам шта му то „ј“ сада значи. Претпостављам да има исту функцију као оно „ал“ и „ел“ које данас разне Дине и Алдини умећу испред имена.
Уредно му (Сеји) зачешљана коса к’о да га је зализало паржевићко теле. Ситне, лукаве очице романијског сељака не мирују ни секунде: час осматрају водитељку, а онда самољуб(љ)иво гледају свој властити одраз у монитору „финал“, па у монитору „припрема“. Ово друго, ипак, чини и радије и дуже. Намјестио Сејо контемплативну позу увјежбану (вјероватно) на кућном огледалу, упарио црвену кравату и црвену кошуљу са црним чарапама, па збори ли збори. Једино још није сконт’о да је на мониторима слика обрнута (оно што је на екрану десно вама је лијева страна) па у покушају да коригује своју накривљену слику на телевизији, све се више нагиње у лијеву страну. Срећа да је на неком канабету, да је на столици већ би пао.
О екологији збори Сејо, директор гимназије. Чух то, и једно и друго. Врло је квалификован за ово што прича. Родни му Паржевићи код Сокоца никад нису били еколошки загађени нити ће то бити у наредних 500 година.
Бацкгроунд
Крајем осамдесетих година прошлог вијека, усред преврелих политичких збивања, ФПН Сарајево заиста је био средиште узаврелих политичких промишљања. Предавали су овдје Никола Поплашен, Нијаз Дураковић, Ненад Кецмановић, Гајо Секулић, раније и Војислав Шешељ, гостовали најугледнији професори еxјугословенских простора (Бранко Хорват), а студенти били редом „набријани“ на политику. Сејо Шендеровић био је један од загриженијих самоуправних, социјалистичких, политичких активиста. Члан и делегат свега и свачега а, заклео бих се, и СКЈ. Мада остављам минималну могућност да гријешим (само) у вези овог посљедњег. У погледу његових политичких ставова говорим живу истину. Барем се тако јавно декларисао, нисам му ја улазио у главу да видим шта је ондје. Оно што је из ње излазило била је тврда југословенштина. Најтврђа!
Гдје год би зборио бранио је југословенство и Југославију; здушно је штитио концепт савезне државе и савезне војске и супротстављао се свима који нису тако мислили. И ја скупа са њим и данашњим професором овог Факултета, а тадашњим студентом, Нерзуком Ћурком. Ћурак, истински интелектуалаца и мислилац, на савезним сусретима студената факултета општенародне одбране у Љубљани 1998. године имао је најзапаженији реферат на тему „Цивилно служење војног рока“. Из петних жила је био против цивилног служења, бранио је ЈНА и Југославију, научним аргументима и истом таквом методологијом. А Сејо и ја смо били поносни на њега (мада би обојица њих ово данас сигурно порекли, а споменути реферат приписали би, вјероватно, мени).
Моју маленкост, пак, у септембру 1991. године, мобилисаше у МУП, Станица полиције за безбједност саобраћаја Соколац. Као легалиста и заговорник очувања Југославије – одазвах се, наравно. И данас бих, кад би се све поновило, исто то урадио. Сарајево и ФПН одмах ме прогласише четником и дивљаком, најгорим „од све дјеце“. Године су ми требале да се „оперем“ и докажем да сам браду носио и прије и послије рата, само не док је он трајао, а била је прошла и деведесет четврта а ја сам (црн и несретан) још увијек мислио да се борим за Југославију, у ма ком њеном облику; а редом сам одбијао, како тад тако и данас, све приједлоге да се укључим у било коју политичку партију. Глуп сам, признам, нема ту другог објашњења нити образложења.
Но, шта је мој колега Сејо радио за сво то вријеме? Данас је то лако сазнати, много лакше него некада. „Прогуглаш“ (хттп://опцинановиград.блоггер.ба/) па видиш. А „ћитаби“ кажу да је Сејо дипломирао 1992. године. Не пише у коме мјесецу, али убијеђен сам да је у питању неки од оних ратних, кад се, како сам касније сазнао, на испите у Сарајеву ишло са пушком у руци и падало само са столице. У редовима које је сам исписао на споменутом блогу са нескривеним поносом пише да је био први предсједник Муслиманског омладинског савеза (МОС) СДА Нови Град Сарајево у периоду 1990-1992. година!? У периоду кад је био већи Југословен од мене, уживао у демократији социјалистичке нам и самоуправљачке домовине и бранио је до посљедње капи пљувачке у устима, он је одавно био већ у СДА!? И то у Муслиманском омладинском савезу!? Па још предсједник! Пошто ми је Сејо био другар доста времена проводили смо заједно и често размјењивали мишљења о актуелној ситуацији, да си ме ставио пред вод за стријељање тврдио бих и даље да је он узоран Југословен. Е, мој Зоране, и умријећеш памети никад доћи нећеш (велим ја самоме себи)!
На страну то што је магистрирао а на постдипломским студијама није научио чак ни да се академска титула „магистар“ скраћено пише „мр“ (без тачке) и што „магистар“ у сред реченице пише великим словом, као и то што је поново и делегат и политички функционер и директор за све и свашта, али опет је Сејо намирисао нове политичке вјетрове који пушу над Сарајевом, па се (поново) успјешно престројио. Истакнути (про)југословенски, политички, омладински и социјалистичко-самоуправљачки активиста, затим младомуслиман и есдеаовац, сада је постао демократа, професор демократије и људских права и директор гимназије. Некоћ је био носилац листа социјалистичке, југословенске омладине, онда муслиманске омладине и носилац СДА-овских листа, а сутра ако открију живот на Марсу биће носилац листе за хумани трансфер на Марс. Велики-црвени, велики-зелени, плаво-жути, мали-зелени, … већ према потреби и кешовитом интересу. А ако се у међувремену открије и еликсир вјечности у биографију ће поново, с поносом (поново), укњижити како је био први предсједник МОС-а. Само што, тада, МОС више неће бити Муслимански омладински савез него Марсовски омладински савез. Прави политичар, нема шта. Аферим!
Ко зна можда тако и треба. Много је боље да нам дјецу учи Сејо него моја маленкост. Јер ја бих их учио да не варају, да не лажу, да не краду, да вриједно уче и раде, да буду професионалци а не политички функционери у занимањима која изаберу, а све то је – погрешно. Чисти ћорсокак! Сејо им је много бољи узор. Са њим им је будућност сигурнија. И сигурнија извјеснија. И Сеје и Пере, и Мује и Ђуре, и Јове и Анте из Паржевића или Шљедовића, Мислова или Добрашине, Припечка или Мандри, који су доскора носили панталоне на пеглу преко „гојзерица“, или фармерице увучене у чизме „канађанке“, прва лекцију коју науче у урбаној средини јесте та да се увијек треба држати (макар) једном руком за власт. Или, још боље, сјести (па пресјести, кад затреба) у крило неком политичару који се добро намјестио у власти. То је сигуран рецепт за успјех. Све друго је будалесање пролупалих интелектуалаца који су шенули због сувише прочитаних књига.
Политичар се зове – лопов
Кад мало боље размислим политичари никад и нису ништа друго ни радили осим што су лагали. Мени и онима око мене. А, зна се, онај ко лаже тај и краде. Лагали су а они су, за то вријеме, узимали – лопатом.
Најсвјежији примјер десио ми се крајем прошле године. Начелник општине Рогатица, Радомир Јовичић, покушао ме је убиједити како треба да радим за 300 КМ мјесечно, јер општина Рогатица нема пара. Убјеђивање је трајало од пола три до пола девет; тачније од четрнаест и тридесет до двадесет и тридесет. Жртвовао ми је, дакле, чак и своје ванрадно вријеме. Међутим, није ме успио убиједити јер… ја сам тврдоглав, кажу неки. Ако тврдоглав значи исто што и принципијелан онда јесам, тврдоглав сам. На крају остао сам и без тих 300 „кема“ и без посла.
За све то вријеме Радомир Јовичић прима основну плату од 3.300 „кема“ плус сви плусеви који дођу на то. Кажу да глатко, на руке, прими „петицу“. Од оне исте општине у којој за моју плату нема више од 300 КМ! Још само да ме његови страначки шефови, Милорад Додик и Александар Џомбићу, убиједе да ми је овако много боље, да сада још квалитетније живим, и завршили су прави посао. Као у оној народној причи о магарцу кога су одучавали од хране и… успјели су у томе. Једино је несрећа што је магарац на крају – угинуо. Пишем вам истину, Мајкићке ми моје. Па људи смо нисмо политичари.
Одавно ми неко исприча сљедећи виц (није Дежуловићев Кожо): „Како ћеш знати да политичар лаже“? Ако помјера усне и при томе излази било какав звук, то је то – лаже!“, а ових дана (моја) дјеца показаше ми заиста интересантан видео-кип (ЛИНК) гдје дјечак, упитан: „како се зове човек који је на власти“ одговара, „па лопов! Лопов! Не знам како се стварно зове и како му је право име али се зове – лопов!“ Овим завршавам; нема се ту шта ни додати ни одузети. То је то! Жива истина! Дјеца виде „на прву“ оно за шта нама маторима требају десетљећа.
Могло би се од дјеце што шта поучно покупити, код њих нема импровизације, превариш и лопов си, ако наставиш лоповчина на квадрат, нема код њих заблуда као код ових маторих наиваца са анкете глас српске, а нарочито повјерење у ментално „преображење“ лоповчине марке милорад, типа додик…:P