Како је настао бар – код

Низ вертикалних црних и белих цртица различитих ширина, једноставног назива "цртични код" решила је велики проблем потрошачког друштва, и неке друге

Пише Марија Видић

Почетком тридесетих година 20. века, студент Волис Флинт дошао је на генијалну идеју која би могла драстично да убрза куповину у радњама: смислио је да купци на картицама обележавају производе које су изабрали у радњи, што би када дођу на касу доста убрзало ствар. Но, колико год у том тренутку његова идеја звучала напредно и корисно, није доживела широку употребу.

Након Другог светског рата јавила се нова велика идеја: млади учитељ Норман Џозеф Вудленд додатно је разрадио овај проблем. Смислио је да се производи у радњи обележавају мастилом које би се видело под ултраљубичастом светлошћу. Ово се показало као скупо и не баш поуздано због разливања мастила, па је Вудленд смислио нешто боље: комбинацију бар-кода и Морзеовог кода. Први овакав читач био је димензија радног стола, мрачна кутија са веома јаком сијалицом (прво 150 па 500 вати), па се продавцима није допала идеја да купују и постављају велики број таквих читача који су много грејали и штетили вид. За тако нешто била је потребна велика количина светлости прецизно усмерена на малу површину – ласер, који тада није био ни на видику, бар не налик данашњем.

Вудленд, који је тада радио у IBM-у добио је понуду од своје компаније да им прода патент, али је заједно са Бернардом Силвером, његовим сарадником у прављењу те верзије кода за обележавање производа, понуду одбио сматрајући да је прениска. Онда су га 1962. продали компанији Филко, а они даље компанији RCA.

Шездесетих година, дипломац MIT-jа Дејвид Колинс покушавао је да осмисли начин за препознавање железничких вагона. Уместо белих и црних цртица, он је смислио плаве и наранџасте пруге направљене од материјала са рефлексијом. Те пруге су представљале цифре од 0 до 9. Сваки вагон имао је четвороцифрен број који је показивао којој железници вагон припада, и још шест цифара за идентификацију самог вагона. Колинс се крајем шездесетих, када је његова идеја постала већ доста добро прихваћена, поново обратио својој компанији Силванија са идејом да направи црно-бели код, али су га одбили, објашњавајући да нема новца за улагање. Колинс је онда дао отказ и основао сопствену компанију, а Силванија се од плаво-наранџастих пруга никад није обогатила.

Онда су се појавили и ласери који су танким зрацима у облику линије прелазили преко бар-кода. Он функционише тако што црне пругице апсорбују светлост док га беле рефлектују па се тако сензору шаље on/off сигнал. Сваки код има два пута по шест бројева. Први број у коду увек је нула, осим код меса и производа чија тежина варира, као и неколико других. Следећих пет бројева су код произвођача, наредних пет су ознака производа и последњи број је контролни и он показује да ли је претходних 11 добро очитано. Бар-код се показао као веома згодан пошто се код могао читати из најразличитијих углова, чак и ако је делимично поцепан.

У седамдесетим се на додатно прилагођавање кодирања производа бацио крајњи купац Вудлендовог патента, компанија RCA, а упоредо са тим и Вудленд је наставио да ради за IBM у ком је развио „универзални код производа“ (Universal Product Code, UPC), који је на крају прихватила читава индустрија.