Јелена Деспот: Када би нам стварност била праведна

Кажу у народу: имаш главу, па мисли.

Понекад бих вољела када глава не би била толико мислећа, када јој не би нон-стоп мисли позване и непозване долазиле, али онда се ни редови не би исписивали. Кажу да је „златна свака која остане за зубима“, али моји зуби увијек нађу начин да испусте те златне.

Често боравим у студентском кампусу, срећем студенте, присјећам се својих дана. Потајно им завидим док их гледам како безбрижно пијуцкају кафу или пиво, листају скрипте и књиге и мисле да их тамо ван капије тог студентског кампуса чека нека свијетла будућност ако ревносно буду ишчитавали странице и странице бескрајно досадних и непотребних штива.

Не желим да кажем како су они смијешни. Сви смо били на том мјесту када смо дозвољавали себи да заборавимо гдје живимо. Када смо се усуђивали да сањамо и маштамо. Да се надамо да је Република Српска мјесто праведности и поштења. Гдје се са трудом и радом све може постићи. Вољела бих да је старност таква! Праведна!

Вољела бих да моји пријатељи нису отишли свуда по свијету у потрази за било каквим пословима! Вољела бих да се послови добијају и обављају праведно, макар то значило да прва ја не добијем посао који не заслужујем. Вољела бих када паметни и талентовани људи своја радна мјеста не би морали обезбјеђивати учлањивањем у различите политичке партије.

Било би лијепо када се конкурси за посао не би расписивали за одређене појединце. Конкурси који су толико очити да у њему једино није наведена боја очију, висина и килажа појединца за којег се конкурс расписује. Било би и више него лијепо када не би постојао толики јаз између приватног и државног сектора приликом запошљавања и обављања послова. О разликама у плати је сувишно и говорити. Било би идеално када би човјек био плаћен у складу са тежином и обимом посла који обавља, и када половину свог радног времена не би проводио испијајући кафе, листајући магазине и чаврљајући са Маријом о новом козметичком салону у граду!

Било би нормално када високообразовани људи не би радили као трговци, а још би нормалније било да те трговачке плате и плате обичних радника нису на нивоу социјалне помоћи. Било би нормално када би се укинули факултети за које не постоји потреба на тржишту рада, јер дипломцима чинимо медвјеђу услугу образујући их за профиле који су апсолутно непотребни. Било би нормално да ме људи не питају да ли ми се уплаћују доприноси и имам ли плату. И још би нормалније било да се не чуде када им одговорим потврдно.

Било би праведно када тржиште рада не би дозвољавало свакоме да буде новинар. Посебно када имате образоване новинаре на бироу. Оне који су спремни да се ухвате у коштац са свим неправедностима и прљавштина која та (некад племенита, вјеровала сам) професија носи са собом. Понављам ову тврдњу по хиљадити пут, али је толико апсурдна да не могу да одолим.

Било би…

Зато увијек волим да се вратим студентском кампусу. Гледајући младе људе пуне духа и елана и ја почињем да вјерујем да су чуда могућа. Да ће једног дана иза капије тог кампуса заиста да их чека боља будућност за коју се боре! Да ће труд и одрицања да се исплате. Да ће најбољи да побједе оне са „најбољим“ познанствима.

Волим да вјерујем у то!