Јелена Деспот: Етикета
Има једна страшна етикета коју цијелог живота носим. Носићу је и даље! Тако ми друштво у којем живим диктира! Таман кад помислим да је за мене постала невидљива, да сам успјела да је игноришем, она се појави, и опет ме изиритира. Имају двије врсте те етикете, чисто да не буде једнолично. Прва је много шира, […]
Има једна страшна етикета коју цијелог живота носим. Носићу је и даље! Тако ми друштво у којем живим диктира! Таман кад помислим да је за мене постала невидљива, да сам успјела да је игноришем, она се појави, и опет ме изиритира.
Имају двије врсте те етикете, чисто да не буде једнолично. Прва је много шира, она уједно обухвата и вашег брата, сестру, маму, баку, стрица, тетку: ПОРОДИЦА ПОГИНУЛОГ БОРЦА! Друга је нешто сведенија, стваља фокуса на вас па каже: ДИЈЕТЕ ПОГИНУЛОГ БОРЦА!
Зар нису страшне?
Мени некад страшне, некад иритантне. Углавном ми и једна и друга стварају главобољу. Мислим када би неко други о томе говорио (онај који није етикетиран) да би му људи можда више замјерили. Ја овако сматрам да имам пуно право да о томе говорим! Напослијетку, говорим о себи и у своје име.
Давно сам писала (а и правазишла) етикетирање у школи, на факултету, и коначно кад помислим да као категорија нисмо више никоме занимљиви за скупљање симпатија и предизборне кампање, они ме изненаде. Сада смо стасали да тражимо послове! Па се тако згодно запошљавајући нас етикетиране може уписати добро дјело код ових који стављају иксиће на гласачке листиће.
Каква фарса! Какве везе има погибија мог оца са мојим квалификацијама на тржишту рада. Осим уколико бих можда била запослена на савјетовању дјеце која су доживјела трауму, не видим никакву повезаност. Када сам размишљала о својим потенцијалним послодавцима, рекоше ми тад, да пошаљем документе и да напишем да сам избјеглица и дијете погинулог борца. У први мах је звучало грозно, касније ми је било смијешно. Тужно, али онако истински смијешно! Да на конто смрти свог оца жицам посао! То вам је тако! Можете га ви називати дугом државе према мени, вама, али је то камчење прилике. Зашто би то мене издвојило у односу на неког другог кандидата који има боље референце? И да ли то значи да ја нисам довољно способна да радим неки посао, па ми неко сажаливши се над мојом судбином треба дати прилику?
Разумијем да људи сматрају да држава има обавезу и да је дужна нама људима који смо протеклим ратом погођени у најгорој мјери. Али имам утисак да је ово све неко такмичење, до једног момента када би нам могли рећи да смо сад квит! Зато ништа и не желим, јер никад нећемо моћи бити квит!
Можда сте требали помоћи када сам имала осам или девет година. Када сте требали да ми дате стипендију током студирања, а нисте. Е па видите, све ме је то тако лијепо очеличило да ми ни за посао није требала ваша помоћ, и због тога вам хвала.
Данас је Недељко Митровић изјављивао како се они брину о породицама погинулих и несталих и да креирају политику за њихово запошљавање. Шта човјек о томе да каже? Није хтио да именује општине у којима нема ни једно такво лице запослено у државним органима (ваљда), али нешто слутим да су то оне у којима је опозиција на власти.
Када су те исте организације које се брину о породицама и њиховим правима назвале моју баку да је питају како живи?! Има ли неко ко се о њој брине с обзиром да јој је син дао живот за ову државу? Онако да је назове да је пита: „Добар дан госпођо, како сте?“. Сјећам се како су ажурни били да ми обуставе примања, уколико моја потврда о редовно уписаној години закасни седам дана.
Данас на радном мјесту (које ми ви ни по којем основу нисте обезбиједили) се сјећам свега и повраћа ми се од ваше бриге.
Po svemu sudeci Jelena ti ne znas sta bi od sebe pa malo,malo pises a bar dva puta si se zaklela da neces vise pisati.
Sada ti je ,pored svih,kriv Mitrovic.
Interesuje me zivo sta si ti licno uinila za sebe?
Zavrslia fakultet i kao i mnogi drugi ocekujes da sve ostalo dolayi samo po sebi.
Nažalost etiketu izbjeglice nosim i ja i moja porodica.Mi smo ljudi drugog reda.Nismo domaći.Mi nemamo ista prava kao oni koji nisu izbjeglice.Moja djeca su izbjeglice.Ni ona nemaju ista prava kao djeca onih koji to nisu.Mnogi se neće složiti sa mnom,ali je zbilja takva.Nažalost.Za RS sam dao najbolje godine svoga života.Svu imovinu koju sam mukotrpno stvarao sa suprugom punih dvadeset godina.U svome tijelu nosim dva gelera koji me počesto posdjećaju na teško ratno vrijeme.Dobio sam status izbjeglice i gle apsurda sva prava koja iz toga proizilaze.Toliko sam cijenjen i poštovan sa tim izbjegličkim pravima da mi je milo oko srca.Etiketu izbjeglice nosiće i buduća naša pokolenja.
Тешка тема.
Све власти су лагале породице погинулих и избјеглице да њихова жртва није узалудна и да је на њиховој жртви направљена држава. Сви су слагали. Жртве су узалудне јер је држава против чије смо независности били, данас међународно призната држава. Ове друге државе за коју су људи изгинули, нема. Лажу сви да је има.
Преведено на пробосански, циљ није остварен, али се лаже да јесте. Јер да јесте, проблема са којим се Јелена сусретала неби било.
Зашто постоји изрека:“Иду ко овце на клање“.
Кажу да је у кланицама гдје се кољу овце довољно да прву закољеш, а да остале иду саме без теоретске шансе да ће и једна побјећи или изаћи из реда.
Без увреде, али на те овце ми личе људи попут Травничанина који се жали на своје избјеглиштво, а упорно пропагира политику оних који су га направили избјеглицом.
Ti bih Simo mogao ponekad da se pogledaš u ogledalo.Vidim da na ovom portalu non stop nešto komentarišeš i pametuješ.Moraš svakom loncu biti poklopac.Žalosno je da svojim komentarima braniš vlast i njene trabante a dobro znaš šta su do sada učinili ovom narodu.Prema onome što ti ovdje „pametuješ“ mi izbjeglice smo trebali da kao i naši preci dozvolimo da dvojica ustaša sa tandžarama dođu u selo i izdvoje stotinu Srba i vode ih na streljanje.Postoji i druga varijanta a to je da svi do jednoga zbrišemo što dalje sa ovih prostora,što su uglavnom činili oni koje ti braniš,a onda ne bih bilo ni sadašnje RS.Poenta moga komentara jeste da u mjestima gde žive ljudi koje zovemo izbjeglicama,a koje je pod kontrolom Srba,ti isti ljudi nisu ravnopravni.Ja to mogu da dokažem na niz praktičnih primjera.Tu neravnopravnost su ozakonili oni koje ti Simo ovdje braniš,glumeći nekog neutralca i pametnjakovića.
Чини ми се, а можда ја нисам у праву, да је већина људи који коментаришу занемарила суштину текста. Ја доживјех тако да се у животу треба борити за себе и своје циљеве, без обзира да ли су на власти лијеви или десни, већ узети живот у своје руке. А не се самосажаљевати и уживати у тим „етикетама“.
Травничанин,
јеси ли се икад упитао да је распад државе могао протећи без рата. Ја сам убијеђен да јесте. У томе је поента мог коментара. Никада моје поштовање неће имати ни једна личност ни странка која је радила у корист рата, а против мира.
Странке које су радиле у корист рата су СДС, СРС, СПС, ХДЗ, СДА и СДП. За ова говна никада нећеш прочитати ни једну похвалну ријеч из моје тастатуре.
Има злобника који мисле да Алексу финансира СДС да покупи гласове старих комуњара који углавном гласају за Ђокића.
Upoređivati ljude koji su najviše stradali u ratu i koji imaju ogromne zasluge za stvaranje RS sa ovcama koje same idu na klanje je čin koji nije dostojan ljudskog uma,poštenja i dostojanstva.To je izraz dubokog nepoštovanja ovih ljudi.Zato svako naknadno objašnjenje nema nikakvu svrhu.Samo naivni misle da je raspad države mogao proći bez rata.Sve ove stranke koje nabroja u svom komentaru su manje zla učinile ovom narodu od stranke koju ti uporno braniš u svojim komentarima.