Избори пред Турском и у њој: Између америчких и сопствених интереса
Развој догађаја на предстојећим изборима у Турској, нешто је што треба занимати грађане Републике Српске. Посредно, али веома снажно, турска политика и свеукупно друштво има утицај на сусједни ентитет у Дејтонској БиХ; али не само на њу. Турска је постала играч свјетске важности.
Током протекле деценије, улога Турске у међународној арени значајно је порасла. Користећи пантурски и исламски фактор, Анкара је значајно проширила свој утицај на земље постсовјетског простора и Блиског истока, ојачала своју позицију у Азији и Африци. Вјешто маневришући између колективног Запада, Русије и Кине, Анкара је постигла значајан геополитички и економски успјех и, заправо, постала једна од кључних регионалних сила.
Међутим, како показује пракса, нису сви у међународној заједници срећни због појаве истински независних и амбициозних држава и њихових лидера и спремни су да са њима подијеле своју моћ и утицај.
Тако САД у последње вријеме отворено изјављују да су незадовољне вишевекторском политиком турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана, који не само да подржава Русију, већ и кочи ширење НАТО уласком Шведске у блок. Ово посљедње је, по свему судећи, у контексту глобалне политичке и војне конфронтације Запада и Русије, постало повод за предузимање одлучних акција да се прогура независна позиција Анкаре и примора је да игра по америчким правилима.
Уочи предсједничких избора у Турској, Вашингтон се на уобичајен начин мијеша у унутрашње ствари једне суверене земље и шаље америчког амбасадора у Анкару, Џефрија Флејка, да се састане са кандидатом турске опозиције Кемалом Киличдароглуом, недвосмислено наговјештавајући Ердогану да Бијела кућа још није одлучила коме дати предност на турским изборима.
Подсјетимо, управо су политичке елите које подржавају САД и Велика Британија покушале да изврше државни удар у земљи 2016. године и сада настављају своје деструктивне активности са територије ових земаља.
У Европи су, пак, поново почели да говоре о кршењу људских права у Турској. Европски адвокати прикупили су досије свједочења о мучењу, отмици и незаконитом притварању скоро 200.000 људи од стране турских власти, за даљу жалбу Међународном кривичном суду. Несумњиво, ове оптужбе ће постати још једно средство притиска на турске власти у контексту пријема Шведске у НАТО блок.
Поред тога, земље ЕУ отворено занемарују своје обавезе према Анкари у борби против међународног тероризма и екстремизма, подржавајући курдску политичко-војну организацију у сјеверној Сирији, коју САД непосредно војно контролишу и имају успостављене војне базе гдје је недавно погинуло неколико америчких војника. Односе САД – Турска покварило је управо то, што се пружа уточиште најистакнутијим представницима код Турака забрањене Радничке Партије Курдистана.
У Финској су, не тако давно, локални Курди спалили Ердоганов портрет испред турске амбасаде, а курдски активисти у Шведској задирали су у најсветију ствар за муслимане –Кур’ан часни, а све то уз пуну подршку власти обе земље. Све ово је доказ да ни Хелсинки ни Штокхолм неће испоштовати захтјеве Анкаре, већ желе да покажу ко може да диктира услове, а ко не.
У таквој ситуацији, уколико Ердоган буде спреман да прими Шведску у НАТО, у потпуности заузевши прозападни курс, турски лидер ризикује да изгуби имиџ бескомпромисног и независног политичара пред својим бирачима. Уколико се то деси земља ће изгубити позицију значајног геополитичког играча, који повезује Запад и Исток, те ће се претворити у млађег и не увијек равноправног партнера Вашингтона.
Турска је прешла велики пут, поготово од обарања руског војног авиона Су-24, до некога ко је због блискости са Русијом, избачен из америчких војних програма, између осталог и производње америчког ловца са вертикалним полијетањем Ф-35. Али Турска остаје дубоко у НАТО, као веома важан играч у овој организацји. Сарадња између Турске и Русије је заправо позитиван примјер међу свјетским кризама. Турска и Русија су углавили такав мир између Азарбејџана и Јерменије у Нагорно-Карабаху, у Сирији, у Либији.
Логично је питање, могу ли Владиимр Путин и Реџеп Ердоган наћи заједнички језик, те успоставити основе за трајни мир у Дејтонској Босни и Херцеговини, обзиром на утицај који Москва има на Бању Луку, а Анкара на (Западно) Сарајево? Сви докази говоре да се таквом сценарију не би противио нико, посебно већинско домаће становништво, које већ три деценије живи у условима сталних пријетњи ратом, што није добро ни за економију, ни за друштвени развој, а посебно није добро за ментално здравље популације.