Иво Андрић: Учитељ Љубомир

Кад дође време и почну да нам умиру родитељи и учитељи, та се чињеница усели у нас као нешто тешко и судбинско, и изазива ону непознату кризу коју проживљавају људи кад су ближе четрдесетој него тридесетој години живота, а која је као нека по злу сестра горкој и опасној кризи прве младости.

Те вести о смрти потресу човека, тргну га као искуцавање ноћних часова од којих, као што је познато, сваки рањава, а последњи убија. У тим часовима, човек се предаје сећањима – посао који у ствари није за младе људе. Тако, док не прође први потрес, и док дух и руке не легну опет на посао, док се поглед, изгубљен унатраг, не врати на ону неизвесну пругу живота која је још пред нама.

Мој, наш учитељ Љубомир Поповић умро је ових дана у Вишеграду.

Из одличне поповске породице, он је био представник нараштаја који је запамтио турски вакат по његовом нездравом догоревању, дочекао у најлепшим младићким годинама аустријску окупацију, живео с њом четрдесет година, преживео светски рат у најстрашнијем облику познатом само пограничним крајевима, испратио окупаторску власт преко Семећа, и, коначно, угасио се у часу кад је уједињење отворило своје најмучније кризе.

Август Стринберг рекао је негде да би сваком човеку који часно проживи свој век и заврши га природном смрћу требало подићи споменик, као хероју. Тако је, каже, живот тешка ствар.

Само онај ко познаје, из причања или искуства, све перипетије кроз које је тај нараштај прошао, и ко зна како је живот у нашем босанском Тухаф-вилајету тежак одувек, моћи ће право да оцени тај предокупациони нараштај што је прошао и кроз турску несигурност и безакоње, и кроз ред и законитост Аустро-Угарске која је штедела тело, али подрезивала души крила и убијала у човеку оно што је најлепше и ради чега се, коначно, и живи.

Типичан представник тога нараштаја био је наш учитељ Љубомир. На глас о његовој смрти, преда мном је искрснуо лик, ход, осмејак и говор човека од кога сам научио прва слова и прве бројке. То је био једини учитељ, од званичних учитеља, кога се по добру сећам. Све што је дошло доцније, у гимназији, универзитету, било је грубо, опоро, аутоматско, без воље, вере, човечности, топлине и љубави. То је био један од оних необичних људи који нити заузимају високо место у друштву, нити одударају нарочитим способностима, али имају неку унутарњу снагу која нема потребе да се објављује нарочитим подвизима али која се живи, носи их, и дејствује на свакога с ким се сретну. Тај сам утисак добио, чини ми се, кад сам, у шестој години, са мокром и свечано зализаном косом ступио први пут у вишеградску основну школу, и тај ме осећај – осећај неке топлине која умирује и очарава – сретао увек, доцније, кад год сам се поново видео са својим учитељем Љубомиром.

Сећам се не само тога првог дана кад су ме довели у школу „пред Љубомира“, како се тада говорило, него и доцнијих дана и година. Сећам се школских клупа на које после гледамо као на играчке, с неверицом да смо икада у њима седели, мојих другова, дечака који су и тада били већи и снажнији од мене, а данас су крупни, бркати и отежали домаћини. Памтим и млађег учитеља Абдулаховића, лепог и веселог младића, кога смо звали Арап, јер је био заиста син једног Арапина и једне наше Муслиманке. Али најживље се сећам учитеља Љубомира.

Шта све није обасјало дечије душе у те четири године! И све је то нама деци долазило однекуд из непознатих даљина, а кроз уста, очи и руке нашег учитеља. Први бројеви и њихови многоструки и неразумљиви међусобни односи и, нарочито, први геометријски ликови. Кад се мало осамим, саберем и затворим очи, ја и сада могу да изазовем на црној табли, нацртан кредом и учитељевом руком, први троугаоник. Ни данас не могу себи да објасним у какву је замишљеност бацао младу душу, и куд је водио детињу машту, тај први поглед на са три једнака правца смишљено омеђен простор. Да ли је значење ликова нешто опште, стално везано са нечим што спава од искона, у души човјечијој? Не знам. Тек знам да сам доцније, као дечак и младић, много пута, и увек с весељем, прилазио тој руци која је пред мојим занесеним очима нацртала прве ликове.

Учитељ Љубомир је био онај од кога сам првога чуо да треба лепо поступати не само са животињама него и с биљем и са стаблима. И то је био један од оних дана кад је нешто обасјало душу детета које је са високо, превисоко уздигнутом главом тај дан прошло кроз вишеградску чаршију и, стигавши кући, затворило се само у себе, испуњено потпуно тим нејасним али величанственим сазнањем, за које је дете мислило да га нико на свету не зна и не слути, него да је то нека велика и дивна тајана између Бога, њега и његова учитеља.

Било је, наравно, и тајни без објашњења и загонетки без решења, које чак ни мој велики учитељ није могао да ми објасни или за које нисам смео да питам. Али и то што нисам разумевао и што наш учитељ није хтео или могао да објасни, привлачило ме својом тајанственошћу и дизало учитеља још више у мојим очима.

Таквог сам га оставио кад је ваљало ићи у Сарајево у гимназију. Таквог сам га налазио, увек поново, кад сам се враћао у нашу касабу, као дечак, као студент, као младић, и као зрео човек. Свет се мењао, и ја у свету, али између мене и мога учитеља све је остало исто. Сваки пут ја сам настојао да се нађем у његовој близини. И као некад, кад сам пратио кретање његове руке на табли, удисао сам онај флуид што је лебдео око здрава и благородна човека који живи у хармонији са самим собом и са свим што је око њега, купао се у атмосфери топле и активне симпатије коју такви благословени људи свуда проносе.

Само четири ратне године нисам га видео никако. Кад сам га први пут после ослобођења срео, био се видно променио: остарео и погнуо се. Али дух је био исти. Могло се заиста још увек учити од њега. С каквим је јединственим старовлашким миром говорио о свему злу и свој несрећи што се сручи на овај крај, не њега и његову породицу! Финим и супериорним хумором, он је прикривао арадске казамате и све што је тешко, ружно и горко било у њима. Кроз призму тог драгоценог хумора све се видело ублажено, и боље, и мање страшно. И све се свршавалао добро.

Има у нашег света из тих крајева једна дискретност у осећањима, један стид од њиховог испољавања који га, бар у томе, приближавају најлепшим и најблагороднијим расама. То сам мислио кад сам пре три године последњи пут видео мога старог учитеља.

Посматрао сам његов ситни корак, одсутан поглед, насмејано ћутање. Видео сам тело које се смањује, као према мери невидљивог ковчега. Спазио сам да воли да се осами и да поред реке пије своју ракију. Кад би га ту потражили, примао нас је са оном нарочитом љубазношћу која као да долази издалека, и која је последња концесија овом животу, састављеном од самих концесија.

Било је очито, учитељ се скровито, у себи, спремао за смрт.

И све се свршило, коначно и добро. Али ни сада ја га не могу замислити мртва ни сама. У ствари, он и није сам, јер је иза себе оставио леп и велик пород. Његов гроб је само једна тамнија тачка у хармоничном склопу његовог живота. Тај гроб у стрмом вишеградском гробљу, где сунце рано залази, походе несумњиво синови, кћери, снахе и унучад. Они који су га у гроб спустили, то су му бивши ђаци. Парох гроб прекађује, то му је син. Нема ничега око њега што га не познаје и не воли. Дању и ноћу хучи Дрина. А с мраком изађе, изнад Стоца, право према гробљу, вечерњача, која је, чини ми се, над Вишеградом сјајнија и крупнија него над ма којим другим крајем света, и више личи на сузу.

Ето, има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабре.

Извесно, много је оних који данас пале свећу за душу нашега учитеља и помињу га и жале, овако као и ја који бележим овде живот и смрт вишеградског учитеља Љубомира, као недостижив пример доброте која много зна и може, а говори само осмејком.

Стазе, лица и предели; Сарајево 1986. стр. 52-56