Eмил Влајки: Повијесни споразум

Али ни један народ, па ни српски, не може дозволити да му се читаво вријеме набија на нос како је геноцидан и како је његова политичко-територијална организација, РС, геноцидна творевина.

Опћи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски споразум, мировни је договор потписан код Дејтона, у америчкој држави Охајо 21. новембра 1995.

Међународна заједница је ентитетима дала својства државе са територијем, владом, парламентом, војском, полицијом и другим државним принадлежностима. Тиме је практично БиХ постала конфедерална земља. То што је РС имала политичаре који су отуђивале њене надлежности, само је закомплицирало ствари, али није суштински измијенило конфедеративан карактер Босне и Херцеговине.

У свијету постоји увјерење да вођство РС жели да се по сваку цијену овај ентитет осамостали и да тако разбије БиХ. То је апсолутно неточно. Нема никаквог резона, ни политичког, ни економског, који би оправдавао разбијање већ ионако малог територија на још ситније дијелове. Али ни један народ, па ни српски, не може дозволити да му се читаво вријеме набија на нос како је геноцидан и како је његова политичко-територијална организација, РС, геноцидна творевина. С тим да му се истовремено тврди како треба да живи са онима који му такве нељудске етикете пришивају.

Српски народ жели, дакле, да живи са два друга конститутивна народа у истој држави, али под слиједећим увјетима:

– Да се поштује слово Дејтона;
– Да се престане са говором мржње са свих страна. Другим ријечима, да се престане инсинуирати како су Срби четници, Хрвати усташе, а Бошњаци исламски фундаменталисти;
– Да се у том смислу избаци говор мржње из уџбеника повијести;
– Да се пронађе политичка формула која ће Хрватима осигурати истинску конститутивност;
– Да се извиди могућност војне неутралности БиХ;
– Да се омогући свим грађанима БиХ да буду бирани на све политичке функције;
– Да се на овим основама склопи повијесни компромис трију конститутивних народа који би значио крај протектората над БиХ, почетак њене истинске неовисности и политичке стабилности;
– Да се до максимума омогући прилив сваког капитала било које провенијенције на читавом територију БиХ: из ЕУ, из исламског свијета, из Руске федерације, итд;
– Да се успоставе специјалне и паралелне везе БиХ и ентитета са свим државама које то желе, а да то не шкоди слову Дејтона.

Преко повијесног компромиса прихватимо Дејтон као помирење, толеранцију, демокрацију и равноправност. Поново се научимо живјети заједно. У противном, не ћемо моћи опстати као држава.

Кабинет допредсједника Републике Српске, господина Влајки Емила