Милан Благојевић
Др Милан Благојевић: Какви смо ми Срби
Ако је лице издајица душе, а јесте (Vultus est index animi), онда су политичари слика народа, огледало његове душе и карактера. Какав је народ у стварности, такви су му и политичари. Нигдје се тако добро не може спознати ова истина, као на нама Србима и нашим политичарима.
Пратим расправу о Нацрту закона о имунитету који се налази на дневном реду децембарске сједнице Народне скупштине Републике Српске. Далеке 2002. године Педи Ешдаун Републици Српској је наметнуо своју самовољу у виду Закона о имунитету. И нико се, ни у српском народу ни од српских политичара, како оних који данас владају у Српској тако ни оних који су опозиција, томе тада није противио, већ су сви ту тиранију мирно прихватили и проводили је у пракси.
Колико смо далеко отишли у својој сервилности, свједочи и то што смо прије 18 година прихватили не закон ОХР-а о томе него смо донијели свој Закон о објављивању закона и других прописа у Службеном гласнику Републике Српске и њиме смо ми, без да нас је на то тјерао ОХР, прописали да се у Службеном гласнику Републике Српске обавезно мора да објављује самовоља ОХР као закон у Републици Српској.
Да би је судови и јавна тужилаштва у Републици Српској могли примјењивати у свом раду, што су они листом чинили (комплетан српски правосудни кадар), у чему су се показали као нарочити послушници самовоље и тираније охаеризма, иако су управо они по природи своје професије, свог позива, најпозванији да одбију ту самовољу јер је она антипод владавини права.
Нису ово једини примјери наше спремности на покорност насиљу и негацији нашег националног сопства, као и државности која је Републици Српској призната међународним уговором званим Дејтонски мировни споразум. Било је тога много више у протеклих дуже од двије деценије.
Ево само још неколико примјера који то потврђују.
Сви се сјећамо како је 1999. године тадашњи високи представник Карлос Вестендорп противправно смијенио Николу Поплашена, тадашњег легално изабраног и легитимног предсједника Републике Српске. И сви се, иако смо кратког памћења, сјећамо како је Милорад Додик као тадашњи премијер Републике Српске приступио извршењу тог Вестендорповог насиља, лишивши Поплашена свих права која су му припадала као предсједнику Републике Српске, онемогућивши му помоћу Полиције Републике Српске приступ у просторије предсједника Републике, употребу возила за превоз предсједника и његове пратње, као и престанком пружања обезбјеђења на које је Поплашен имао право као предсједник Републике.
Али, мало нас зна и за друге облике нашег слуганства насиљу високог представника, јер су били обавијени велом приличне тајности. За један од њих, вјероватно најилустративнији, сам сазнао захваљујући послу судије који сам у то вријеме обављао у Основном суду у Добоју. Ради се о акту Милана Трбојевића, министра правде у тадашњој Додиковој влади. У питању је службени акт наведеног министра, број 03/2-693-333/99 од 25. јуна 1999. године, упућен судовима у Републици Српској. У том акту министар каже:
"Обавјештавам Вас да је Високи представник Међународне заједнице господин Карлос Вестендорп након што је смијенио са дужности Предсједника Републике Српске, овом Министарству доставио налог којим забрањује да одлуке о помиловању осуђених лица доноси и потписује господин Никола Поплашен и господин Мирко Шаровић. Према томе, одлуке о помиловању осуђених лица које Кабинет Предсједника Републике доставља нису важеће и по њима се не смије поступити, али за Вашу информацију те молбе за помиловање нису обрађиване у Министарству правде, нити је проведен поступак у складу са Законом о помиловању. Треба покушати да осуђена лица не сазнају за ове одлуке како бисмо и ми и Ви избјегли непотребне расправе са странкама.”
Од овога нема већег доказа одсуства самопоштовања и нашег слуганства охаеризму. А када је овај облик понашања успостављен, услиједили су и бројни други примјери аутодеструкције Републике Српске, у ком процесу су српски народ, и појединци његови политички представници, само слијепо прихватали и спроводили самовољу ОХР-а, с тим што су ти појединци својим слуганством задржавали своје функције и примања те остваривали и друге облике личне користи.
Из обиља тих примјера, ево још само неколико њих.
Анексом 2 Дејтонског споразума закључен је међународни уговор о, како стоји у члану 1. тог анекса, граници између Федерације БиХ и Републике Српске. То у правном смислу значи да је тим разграничењем уговорено и да све што се налази на територији Републике Српске јесте њена имовина (шуме, земљиште, минералне сировине, ријеке, језера), па због тога Анексом 4 Дејтонског споразума (Уставом БиХ) није прописано нити је могло бити прописано да је то имовина БиХ нити да БиХ има икакву надлежност да доноси законе о тим питањима. Из тих разлога, када је закључиван Споразум о сукцесији имовине СФРЈ, Република Српска је имала уставно право да инсистира на томе да та имовина, сагласно наведеним анексима Дејтонског споразума, припадне ентитетима на чијој територији се налази, а не Босни и Херцеговини. Ово тим више што у свим изворима међународног права не постоји ниједан који би правно обавезивао да у случају распада државе која је била федерација (као СФРЈ) имовина те федерације мора припасти државама насталим њеним распадом.
Међутим, тадашњи српски представници у Савјету министара БиХ дали су своју сагласност Златку Лагумџији да 29. јуна 2001. године у име БиХ у Бечу потпише Споразум о сукцесији имовине СФРЈ, којим је у Анексу А уговорено да непокретна имовина бивше СФРЈ припада њеним бившим државама чланицама на чијој територији се налази. Дакле, умјесто да инсистирају да у случају БиХ та имовина припадне ентитетима на чијој територији се налази, јер у прилог томе постоје Анекс 2 о територијалном разграничењу између Републике Српске и Федерације БиХ и Устав БиХ који ништа од тога нису дали Босни и Херцеговини, српски представници у Савјету министара БиХ су дали своју сагласност на овако штетну одредбу наведеног споразуму.
А онда су српски посланици и делегати у Парламентарној скупштини БиХ имали могућност да онемогуће те пропусте српских министара, јер су могли одбити своју сагласност за ратификацију тог споразума. Нажалост, ни они то нису учинили него су дали сагласност за ратификацију, након чега је и тадашњи српски члан Предсједништва БиХ (Живко Радишић) гласао за ратификацију која је изгласана на сједници Предсједништва БиХ одржаној 28. новембра 2001. године, иако је Радишић, сагласно члану 5. Устава БиХ, имао могућност да уложи вето на овај за Републику Српску штетан споразум, у ком случају би коначну одлуку донијела Народна скупштина Републике Српске. И тако је Република Српска себи створила проблем тзв. "државне имовине” којем данас свједочимо.
Потом су вољом српских представника услиједила разарања Републике Српске и у другим областима. Довољно је само подсјетити да је вољом Народне скупштине Републике Српске у периоду 2004-2005. године укинута Војска Републике Српске, у чему је најгрлатији био њен тадашњи предсједник Драган Чавић (тада у СДС-у), који је данас завршио као директор електричног у Бањалуци гдје, истина, има високу плату.
Српски политичари лишили су слободно, својом вољом, Републику Српску и од њене надлежности у области правосуђа, тако што су укинули Високи судски и тужилачки савјет Републике Српске и формирали Високи судски и тужилачки савјет БиХ. Као што ми је сада пред очима слика Драгана Чавића, када за говорницом Народне скупштине као предсједник Републике Српске заговара укидање Војске Републике Српске, једнако тако ми је пред очима и слика Крстана Симића (посланика СНСД-а у Народној скупштини) када у име клуба посланика СНСД-а у Народној скупштини брани став да Република Српска треба да укине свој Високи судски савјет и пристане на формирање Високог судског савјета који ће постојати само на нивоу БиХ.
А шта тек рећи за то што су српски политичари одузели Републици Српској њену уставну надлежност у области индиректног опорезивања и пренијели је на ниво БиХ. О томе као доказ најбоље говоре ријечи Младена Иванића, некадашњег премијера Републике Српске и лидера ПДП-а, који се на политичкој академији СДА у Зеници, у мају 2015. године, постфестум хвалио тиме што је развластио Републику Српску од те њене надлежности. На наведеној академији СДА у Зеници Иванић је између осталог рекао:
"Ја сам био учесник реформи, типа увођења ПДВ-а на нивоу Босне и Херцеговине, увођења царина на нивоу Босне и Херцеговине, увођења војске на нивоу Босне и Херцеговине, увођења обавјештајне службе на нивоу Босне и Херцеговине. Нађите ми тежу реформу која нас чека у односу на ове.”
На исти начин, вољом српских политичких представника које је бирао српски народ, Република Српска је развлаштена и од својих уставних надлежности у области јавних набавки (2004. године), система државне помоћи који је у фебруару 2012. године у потпуности пренесен на ниво БиХ доношењем Закона о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини, као и бројних других надлежности.
Све су то овдашњи Срби и њихови политички представници прихватали дуже од 20 година, док је српски правосудни кадар послушно у својим пресудама насиље охаеризма реализовао у пракси.
И онда, послије толико година, неки се тек сада (до)сјетише да би, ето, требало да се успротиви том насиљу. Али ни сада се то не ради искрено, већ калкулантски, зарад личних потреба, о чему свједочи и Нацрт закона о имунитету, с почетка овог текста. Он је, осим што свједочи о лукавости која је такође наша особина, сасвим извјесно и својеврсни Дамоклов мач око врата Милорада Додика уколико буде усвојен тај закон.
Кажем то с разлогом, имајући у виду двије кључне чињенице. Једна од њих је да се тим законом проширује круг субјеката који би били заштићени имунитетом неодговорности у кривичном поступку, пошто се законом тај имунитет хоће дати предсједнику Републике и члановима Владе. А друга чињеница, која се надовезује на ову прву, је ретроактивност једне одредбе тог закона према којој би имунитет неодговорности и имунитет неповредивости имала та лица почев од 1.8.2021. године, у сваком кривичном поступку који би против њих био покренут, или је већ покренут, као, како пише у Нацрту закона, ‘посљедица непоштивања одлука високог представника’, односно ‘као посљедица непоштивања одлука лица које није именовано за високог представника у складу са Анексом X Дејтонског споразума’.
Ове ријечи, очигледно је, у Нацрту закона написане су за потребе Милорада Додика у актуелном кривичном поступку који се по оптужници Тужилаштва БиХ против њега води у Суду БиХ.
И управо због тога треба рећи како ова интенција закона представља Додиково коцкање.
Наиме, ако буде усвојен овај закон, а можда и прије тога већ уколико би био усвојен у форми нацрта, за очекивати је да Кристијан Шмит са тим законом уради исто оно што је у јулу ове године учинио са Законом о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, тј. да га поништи и забрани предузимање било којих даљих радњи на њему, укључујући и доношење указа о његовом проглашењу и објављивању у Службеном гласнику Републике Српске.
У том случају Додик ће се наћи у још неизвјеснијој ситуацији од ове тренутне у којој се налази. Јер ако не потпише указ о проглашењу закона тиме ће показати своју политичку недосљедност и додатно изгубити повјерење у свом бирачком тијелу, а биће то и доказ да тиме признаје Шмита за високог представника.
С друге стране, ако би Додик потписао указ и тиме прогласио овај закон неминовно би услиједила нова оптужница против њега од стране Тужилаштва БиХ и нови кривични поступак у Суду БиХ, за још једно кривично дјело неизвршења одлука високог представника, с тим што би тада било за очекивати да против Додика буде предложен и одређен притвор, због опасности од понављања кривичног дјела.
Зато је, дакле, све ово што се, накнадном "памећу”, ради са Нацртом закона о имунитету медвеђа услуга Додику, прилично је дјетињасто те је својеврсни хазард и Додиково коцкање, које готово извјесно неће остати без Шмитовог одговора.
Уколико би се ипак десило да Шмит не реагује, у том случају извјесно ће доћи до поступка за оцјену уставности тог закона пред Уставним судом БиХ, који би покренуо Клуб бошњачких делегата у Вијећу народа Републике Српске, или одговарајући број посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, или бошњачки (а вјероватно и хрватски) члан Предсједништва БиХ, који имају право на то, сагласно Уставу БиХ.
Има детаља у овом Нацрту закона који пружају основа за то, попут одредби да о питању имунитета одлучује суд пред којим се води поступак, а да о жалби против те одлуке суда одлучује Уставни суд Републике Српске. Оваква одредба би у кривичном поступку против Додика значила да се њоме хоће да је Суд БиХ примијени и одлучи о Додиковом имунитету, а да Уставни суд РС након тога буде изнад Суда БиХ и да одлучује по жалби против одлуке Суда БиХ.
Не иде то тако, јер Закон о Суду БиХ, за који су својевремено прије двадесетак година гласали и посланици и делегати из Републике Српске у Парламентарној скупштини БиХ, прописује да Апелационо одјељење Суда БиХ и нико други одлучује о жалбама против свих одлука првостепених вијећа било ког од осталих одјељења Суда БиХ.
Зато одредба из Нацрта закона о имунитету, да Уставни суд РС буде жалбени суд у оваквим случајевима који се тичу поступака пред Судом БиХ, не би била у складу са Законом о Суду БиХ. А у Уставу БиХ је јасно прописано (члан 3.3б) да ентитески закони морају бити у складу не само са Уставом БиХ него и са одлукама институција БиХ што, како је Уставни суд БиХ више пута утврђивао у својим одлукама, значи и сагласност са законима које је усвојила Парламентарна скупштина БиХ.
Но, нису само детаљи попут већ наведеног разлог због којег овај закон не би прошао тест пред Уставним судом БиХ, већ има нешто још важније.
Ради се о ставу који је у више наврата до сада заузимао, боље рећи понављао Уставни суд БиХ, у бројним својим одлукама. Да би се тај став разумио треба претходно поновити да закон о имунитету који се намјерава усвојити у Народној скупштини РС, тачније речено његова одредба која се жели ретроактивно примијенити, има за циљ да онемогући даље вођење кривичног поступка против Додика у Суду БиХ.
Међутим, насупрот томе је поменути став Уставног суда БиХ. Њиме је овдје успостављена дводеценијска судска пракса, према којој је и овај Нацрт закона о имунитету у супротности са Законом о имунитету који је 2002. године у Републици Српској наметнуо тадашњи високи представник Педи Ешдаун. Тим законом Ешдаун је укинуо могућност имунитета у кривичном поступку за било које носиоце извршне власти у Републици Српској, какве одредбе једнако важе и у Федерацији БиХ, Брчко дистрикту и на нивоу БиХ. Тај Ешдаунов закон је и даље на снази, а у њему стоји да га Народна скупштина РС мора усвојити у истовјетном тексту, без икаквих измјена и допуна и без икаквих условљавања, што Народна скупштина до данас није учинила. Стога би, по судској пракси која овдје постоји двије деценије, закон о имунитету који би сада да усвоји Народна скупштина РС био супротан том Ешдауновом закону, а тиме и Уставу БиХ. На који начин?
Па једноставно тако што је Уставни суд БиХ у више својих одлука до сада заузимао исти став, с тим што ћу у наставку цитирати најновији став, из одлуке Уставног суда БиХ, број У-27/22 од 23. марта 2023. године, за коју одлуку је гласала и Република Српска путем Златка Кнежевића, као свог судије у том суду. Дакле, у тој одлуци Уставни суд БиХ је већ заузео став да је Кристијан Шмит високи представник (ставови 1 и 46 те одлуке), а затим је Уставни суд БиХ поновио свој став (видјети став 70 наведене одлуке) који гласи:
"У погледу надлежности високог представника да доноси законе Уставни суд је већ раније изразио свој став да (та) овлаштења високог представника произлазе из Анекса 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини… (те) када високи представник интервенише у правни систем Босне и Херцеговине, супституишући домаће власти, тада дјелује као власт Босне и Херцеговине, а закони које доноси су природе домаћих закона те се морају сматрати законима Босне и Херцеговине".
Дакле, то је став Уставног суда БиХ, а не мој јер ја о томе мислим сасвим супротно. Али моје мишљење о томе није важно, већ су важне двије ствари којима бих да завршим овај текст о нама. Једна од тих ствари је да се и на основу овакве праксе Уставног суда БиХ може предвидјети да, било да реагује Шмит поништењем или Уставни суд БиХ касирањем због неуставности, закон о имунитету који би сада, након више од 20 година ћутања на насиље Педија Ешдауна, да усвоји Народна скупштина РС представља истинско коцкање, како за тај закон тако и за Додика.
А друга ствар о којој можемо судити кроз Нацрт овог закона говори о нама. Наиме, Уставни суд БиХ наведену неуставну праксу није успоставио у марту ове године, већ давно прије тога, у новембру 2000. године, када је појединац (тадашњи високи представник Волфганг Петрич) противправно наметнуо своју вољу, назвао је законом (о државној граничној служби БиХ), основао ту службу, а онда су судије у тогама из Уставног суда БиХ у новембру 2000. године донијеле своју неуставну одлуку (број У-9/00), написавши лаконски у њој да је високи представник Петрич, намећући тај закон и правећи наведену службу, наводно дјеловао као власт БиХ и да се тај његов закон мора сматрати законом БиХ.
Таква превара и лоповлук никада и нигдје још нису учињени у свијету. Само овдје код нас, и то против нас, а нарочито против Републике Српске, јер су њој, на њену штету, по претходно објашњеном лоповском шаблону отимане бројне њене уставне надлежности и њена државна имовина. Једино што је горе од тога јесу наша сервилност са којом смо, попут брода незналица и лудака, све то прихватали и извршавали. Посљедице таквих промашаја више се не могу отклонити.
Стога, ако бих на крају требао сажето да изразим садржај свега претходно реченог, учинио бих то на следећи начин. Прво бих казао да суштину охаеризма као противправног владања високих представника у БиХ чине тешке подвале и преваре Запада, који нам каже да иако смо држава у XX, односно XXИ вијеку, он ипак има право којег нема, да колонијално управља државом чланицом УН-а, то јест да управља нама путем свог намјесника и колонијалног управника званог високи представник. Као друго, не мање важно, ништа од тога Запад не би могао да учини без наше националне ишчашености, незнања и похлепе због којих смо такав лоповлук, вођени искључиво разним личним интересима, слијепо прихватали, потчињавали му се дуже од 20 година и беспоговорно га спроводили у пракси, на штету своје државе, себе као народа и штету оних наших генерација које тек треба да дођу. А ако бих и ове двије реченице морао да скраћујем у једну, онда бих рекао како никада прије у нашој историји Србе с ове стране Дрине нико није тако намагарчио, као што је то учинио ОХР.
Нити су Срби себе сами направили таквим магарцима, као што су то учинили од 1997. до данас, прихватајући као устав и закон све што је наметао ОХР и стављајући се, путем својих судија, политичара, професора и кога све не, у службу ОХР-а. Зато у историји која ће тек бити писана о ововременим и овдашњим Србима ништа добро о нама неће моћи бити написано. И не треба, јер то ни по чему нисмо заслужили.