Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Кочић као мали колац
У животу и прикљученијима стигао сам као гимназијалац шегртовати код вајара Слободана Драгаша. У његовом атељеу на врху Банског двора, видјех статуу Давида Штрпца још док је била у глини. Помагах да се раскомада, кад је изливен гипсани калуп. Писао сам већ о Петру Кочићу и тековинама његове мисли. Сада не пишем јер мислим да могу боље на исту тему. Пред најновији Кочићев збор, ћутим накупљени порив да пишем. Као умјетник. Али, не иде. Власт се промијенила. Мени је исто. Свеједно ме и даље не зову на тај догађај.
Заговарам српски свијет и његов излаз на море. Као такав, потпуно сам свјестан да не могу бити омиљен у земљи под окупацијом. И међу од туђина формираном елитом. Борим се против укопације, што би рекли на Мањачи. Не сарађујем. У том смислу Петар Кочић ми је путоказ. Слободу нећеш дочекати сигурно, ако ништа, престанеш ли јој се надати.
Многи су се у Бањој Луци, дакле већина од изашлих, надали у промјене. Али сједећи на двије столице скупштинске већине. Због те врсте политичке незрелости, имамо стални обрачун добростојећих естрадњака којима се нигдје не жури. Прошло је исувише избора откад је код нас поново уведена демократија умјесто самоуправног социјализма. Нико ме не може омађијати причама о великим структурним промјенама, које ће у кратком року измјенити економску и друштвену ситуацију код нас. Али многе, поготово младе, нада може преварити. Нада је највећа курва. Не могу чак ни лагати како видим да ће стандард икад бити бољи него у Њемачкој. Јер никад није ни био. А ја сам још увијек ничији.
Дугогодишњи сам противник политике СНСД, прије свега у домену националне и међународне политике. Коју сматрам стихијском и нехрабром. Умјесто планском и одважном. У посљедњих неколико година се она измијенила, али више силеџијским наступом Морин Кормак, него далековидом визијом те политике. У условима када вам судску власт потпуно контролише окупатор, ни о чему другом не вриједи писати. Сад ће још једна генерација младих да доживи излив стварности у мозак. А ја се замјерити и са другом страном политичког новчића одлуке.
Слабо се шта може рећи да је учинила нова градска администрација, а да таквих добрих излета у Бањој Луци није имала и она претходна. Импровизовани кружни токови. Парцијално исцртане бициклистичке стазе, гдје се паркирају бијесни аутомобили које нико не односи. Чињеница да није покренуто ни јавно маштање о канализационом колектору и погону за прераду отпадних вода; али зато су у домену еколошке агенде представљене Патролне шапе у форми Полиције за псе, са још неутврђеним надлежностима и функцијом; указује да за градским кормилом сједи предизборна естрадна машина, чији тајмер је био набаждарен на двије године. У наредне двије, предвиђене за позиционо ухљебљење само уколико кандидатура за предсједника Републике не постигне циљ, почеће да емитују посљедице "играјмо и пјевајмо" политике. Изновно учење паралеле из басне Цврчак и мрав.
Било какве промјене укопане су са стотину новозапослених у пребукирани крпељ саздан од сплета нерадника и познат као бирократија. Страначка војска. Истина још увијек само наводних, јер се подаци крију, али је јасно да се ништа није промијенило. Потпуно исти систем доживљаја политике, начина и мотива доласка на власт.
Но, ово је општеполитички и сведруштвено. У идеолошко-духовној сфери живота највећег града који Срби имају западно од Дрине, разочарење у промјену је још силније. Као симбол тога може се узети најуспјелија инсталација у простору за овај вакат. На дијелу Трга Крајине који води ка Тржници, постављен је жељезни мегафон са орнаментима вареним у стилу кованог гвожђа. Баш тај простор сам предлагао у сврху мјеста за ненајављено окупљање већег броја грађана, који за таквим перформансом имају потребу. И мегафон се одлично уклопио у свемирску атмосферу вјечне новоградње тог дијела града.
Проблем је што је то урађено незаконито. Некултурно. Деспотски.
Нема везе што ево и ја сматрам тај потез успјелим. То се не ради и не смије радити тако! Постоји нешто што се зове конкурс. Па стручни жири. Па стручна комисија. Па јавна расправа. Једино се тако троше народне паре. Присуствовао сам отварању "парка" преко пута љетне терасе "Кајак". У водвиљској исфушерености и тешкој импровизацији свог постојања у дневнополитичке сврхе. Којим механизмом и откуда паре за урбанистичким планом непредвиђен "парк"? Одговорено је да су то паре "једног донатора".
А тако исто не може. Било какве донације да прима градска власт, мора се јасно знати чије и због чега. То се озваничити и завести. Не само да би се у неким будућим законским рјешењима таквим добротворима тај износ одбио од пореза, већ да можемо видјети да ли ти који непрестано и мистериозно донирају актуелну администрацију, нијесу истовремено и они који добијају послове директном погодбом. И све то још нема никакве везе са умјетношћу.
Немамо основа да расправљамо о умјетности, нити се у исту реченицу са Петром Кочићем може ставити онај ко нас је понизио пред Башчаршијом. Признаћете, тешко је замислити Петра Кочића који, у тренуцима када Царске Русија и Кина не признају његову надлежност у Земаљској влади, у посјету прима Бењамина Калаја? Наш Градски Син зато, дочекује Бењамину Казан, у друштву својих сарадника. Бивших и садашњих чланова партија Хариса Силајџића и Златка Лагумџије. Отварајући спомен чесму тог пребљутавог догађаја, не само на исти, незаконит и варварски начин као раније поменуте мрље; већ уз јављање аутора који тврде да су раније нудили своје рјешење Граду Бања Лука и које је овако унакажено. Осим што је покрадено.
Остаћу код воде, чисто да нас Кристијан Шмит не би превео жедне преко исте. Откривајући шта ме заправо нагнало да пишем. Фонтана која је некада стајала у Парку (пазите сад) Петар Кочић. Осим што су и ту пробијени рокови, такође се гради "из донација", те се ратовало на релацији Република – Град везано за грађевинску дозволу; када сам недавно прошао крај мјеста радова у Парку Младен Стојановић – напросто сам попиздио. То уопште није иста фонтана! Дакле, једва да личи. За спас наше части и угледа, што хитније обуставити радове, док се не нађе ко ће то порушити и направити наопослом.
Јасно је да је образовни и умјетнички домет, те визија културне политике актуелног градоначелника на нивоу радова Тање Савић и Кије Коцкар, али у то није требало увлачити Петра Кочића. Осим што је визуелни идентитет овогодишње манифестације такав да су могли ставити и шаховницу, он је ликовно полуписмен; а пјесма која је смандрљана да буде звучна подлога, указује на начин како се доживљава културна политика. Савјетник градоначелника за културу и социјалу политику, Мирна Савић Бањац, написала је пјесму од које циљна група још увијек осјећа трансфер блама. А ми остали сукоб интереса. У "цивилизованим земљама", које ова формација школована на семинарима Невладинића зазива, то би био разлог за оставку. Код нас још свега за спрдњу.
Патриотизам се свео на тражење отказивања концерта на дан напада на Републику Српску Крајину, који си сам већ одобрио и финансијски помогао. Прагматизам и штедљивост у Великом почетку школске године, уз ангажовање прескупог Бијелог дугмета. Предизборно расипање након свјетског привредног пада због КОВИД-19 и овогодишњег слома у очекивању тешке зиме, коју доноси хладан вјетар из степа Донбаса. Осим Дубиоза колектива, чији концерт Град такође одобрава, у склопу Кочићевог збора се ангажује и главни глумац из Тановићеве фалсификаторске Ничије земље. Идуће године нека зовну оног што је глумио Ратка Младића код Јасмиле Жбанић.
Само мене нека не зову. Нијесам колац, већ Кочићевац. Ова колумна је само увид шта, чак и ако тога није свјестан, мисли и осјећа народ који још увијек навија за Јаблана против Рудоње.