Дани(ј)ел Симић

Волови и Јабланови

Во је бик који нема муда. Такви се не боду на Кочићевом збору.

петак, септембар 2, 2016 / 15:50

Бикове и њихову бодљавину је међу говорницима српског језика прославио Петар Кочић. У свом алегоријском приказу борбе и побједе српског, народног бика Јаблана, са угојеним аустроугарским такмичаром по имену Рудоња.

Поистовијетили се ви са биком или волом, свеједно им је заједничко да су говеда. А рогатој марви памет није баш нешто што се рекламира у бајкама. Више сирова снага и издржљивост. Што баш личи на бираче у Републици Српској, који се већ годинама праве да иста лица и приче нијесу видјели и пред прошле изборе.

Кочић и избор у животу

Какве везе имају избори? Имају. Петар Кочић, који је умро презрен, гладан, болестан, луд и поробљен; слави се тачно онда када су избори. Тад државна телевизија преноси говоре, тад одишемо патриотизмом. Тад се узме из буџета, да се смандрља неки програм.

Кочић вам је ових дана нешто као референдум. Нико га се не одриче. Сви га помињу. Да се разумијемо, сезона лова на шлепање уз Кочића је одувијек отворена код српских политичара. То дође као одлична припрема за зборове уз шатре, са врућом пивом и хладном јањетином. И пуно предизборног материјала.

Сви Кочића цијене, воле, уважавају, славе… Метанишу како морамо млађе нараштаје управити стазама његовог свијетлог лика. Већина њих нема појма о њој, а сви до једног се не држе ничега од његове науке. Па ако хоћете и политике. Био је и политичар. Због залагања за права српског народа је избачен још из гимназије. Могао је Кочић изабрати да ради у невладином сектору и пише против српске државности у Босни, али није. Изабрао је да се мучи.

Сви данас воле Кочића, само му нико не цитира:

У ропству се родих. У ропству живјех. У ропству, вајме, и умријех.

Умро је у лудници у Београду, за вријеме њемачко-аустријско-угарске окупације престонице која се није евакуисала на Крф. Толико је тежио ка томе да се српски народ ослободи и уједини, а то није дочекао да види.

Само двије године касније, српски војници из Кочићевог тамног, Босанског вилајета, заклињали су се на вјерност српском краљу. Кочића су одавно јели црви, као што су у јамама Јадовна и Јасеновца, Сијековца и Мркоњић Града, опет заклани исти ти снови о уједињењу са Србијом. У Београду је довршио школу и о њему писао као о "иако српском, туђем свијету".

Недостојни бесједе о Кочићу

Сједио сам тако са стрицем пред Народним позориштем Републике Српске, јер смо прије тога на плакату залијепљеном на Бански двор видјели да је ту вечерас програм и да, цитирам: (учествује пет страних писаца).

Мој амиџа каже, да су сигурно страни писци у програму, јер је он дошао из Сарајева. Смијемо се, а ја озбиљно кажем како ми је у тој атмосфери светковине и општенародног заклињања у Кочића, најбољи дио када се боду бикови. То је једино смислено и живо. Једино је то достојно Кочића данас. Урљиви људи на безводном крајолику. Стриптизете испод шатри. Јагњетина. Тезге са дрангулијама. Крезуби људи прегориле коже. Рингишпил. Балони пуни хелијума који побјегну дјеци високо изнад све те руље. Далеко. На путу за свемир.

Све то је много живље, самоодрживије, надреално, умјетнички надахњивије и (најбитније) искреније од начина на који његов животни пут славе и слиједе данашњи људи од пера и политике.

Сви ти, али редом сви посленици у јавном животу, нијесу достојни да говоре о Кочићу. Није Кочић био само говедо и јазавац. Био је он и Мрачајски прото и Мргуда. Био је уредник и издавач. (Ћириличног) часописа Отаџбина. Био је јавни бранилац српства. Заговорник братства са муслиманима исто као Осман Ђикић или Меша Селимовић. Био је политичар. Био је робијаш. Био је лудак.

И данас је мученик.

Слабо је ко на нашој политичкој сцени достојан да стане уз његову слику у позадини.

Ево три доказа

Први је писао да Бања Лука нема везе ни са Бањом, ни са Луком. И да се пише као двије ријечи. Данас се сви, од РТРС до БН, од Врховног суда до Владе Српске, па најпослије и у предизборном материјалу наших градоначелника, спокојно служе натписом који каже Бањалука.

Једно вријеме је још, прије приватизације, Глас Српске држао традицију да име западне српске престонице печати као Бања Лука. А мијења кроз падеже као Бањој Луци, Бање Луке… Сад тамо важи неки правопис по којем се стране скраћенице као OHR или PIC морају писати у сред ћириличног текста латиницом. Баш овако како ја неписмено дочарах.

Кочић се врти у гробу к’о ражањ.

Као друго, међу првима је писао о недопустивости и фалсификату лексеме "Бошњак" у значењу нације. Данас сви актери јавног живота (осим понеког на Фронталу) нашу исламизирану браћу не зову другачије него онако како Петар Кочић није сматрао да треба. "Бошњаци".

Али мисле да су га достојни. Праве му вечери у част, па онда већ сутрадан пошто су држали говор у којем му се представљају као насљедници, кажу негдје за телевизију – Бошњак.

А шта смо ми Срби из Босне него Бошњаци? Пуно се православних презива Бошњак. Мало се муслимана презива Србин. Има оних што се презивају Филиповић, Бранковић; али Србољубовић слабије. Бошњак има исто значење као и за вријеме Јосипа Броза увријеженији термин "Босанац".

Шумадинац, Банаћанин, Сремац, Левчанин, Херцеговац, Банијац, Славонац…

Наравно да сам ја, Дани(ј)ел Симић, Босанац. Крајишник. То ми уопште не смета да будем Србин. И Бошњак, наравно. Називајући искључиво екипу Ћамила Дураковића и Адила Османовића "Бошњаци", одричете се свега тога.

Па и Кочића.

Треће, први је устао у обрачун и јавно писао о "одурној накази" како је звао тадашње покушаје Бенјамина Калаја да измисли "земаљски језик". Данас читај: "босански". Уз богумиле и стећке.

Кочић то не би поздравио.

Једина невоља је што смо уз све те Земаљске Управнике и Високе Представнике имали још Србе и мраморе. А имамо их и данас. Све то за шта се Кочић борио, данас морамо поново. Рецимо, да не допустимо да ико језик у уставу или школском систему Српске назове "босански". Ја причам босанским! Али нагласком. Причам српски језик босанским нагласком, како је и Кочић чинио.

Кочић шта год да је био, најбоље га памте сточари који држе бикове какве је он некада гледао на збору, који се сад зове њему у част. Они чији је језик Вук Стефановић Караџић узео за књижевни. Они још одржавају бодљавину. Нијесу допустили да им је нека друштва за заштиту животиња (подржана од међународне заједнице) забране под изговором да је то окрутност према животињама. Баш их брига што им збор не спонзорише Сорош.

Они су јуродивоме писцу највјернији. И ових дана ће некоме дати глас. Да ли онима који су предали Војску и Пореску управу Републике Српске, или оне који су предали пасош и Брчко; то је већ ствар фотофиниша. Можда баш оном ко се највише сликао уз Перине бркове од бронзе.

Дигитални епитаф

Извини Петре,

Прочитао сам већину оног што си написао, али одабрао сам да пишем на Фронталу о теби баш на изборе. Нећеш се ти љутити. Ишао си и ти на изборе. Напатио си се у животу тешко. Нико ти неће позавидити. Осим ових што се праве у говорима да те воле. Један си од ријетких и тада, и сада, који се држао онога у шта је вјеровао. И волио. Због тога трпио посљедице.

Од тога си и умро.

Нема се шта више пуно рећи о оном што је, осим покоје школе и друге установе са твојим именом, остало од твог лика, дјела и, посебно, политике. Најбоље од свега што што могу да ти кажем, јер ти на "горостасну" приредбу нијесам желио ући, јесте да се нијеси беспотребно жртвовао. А и то ти могу обећати само у своје име.

Најгора бесједа, пак, јесте да и сто година пошто си умро, ријечи које су ти ставили на споменик ништа нијесу изгубиле од своје истините трагике. И даље пун свијет волова, а мало Јабланова.

И сви смо говеда.

Ништа достојније немам да завршим, него да те цитирам:

Ко искрено и часно љуби,

Истину, слободу и отаџбину,

Слободан је и неустрашив као Бог,

А презрен и гладан као пас.



2 КОМЕНТАРА

  1. Posto sam vise puta citirao D.Radovica ucinicu to i ovaj put:
    „Mislim da problem nestasice mlijeka u beogradu nije izazvan manjkom krava nego viskom VOLOVA“
    U ovom danasnjem drustvu RUDONJE pobjedjuju a ne Jablani i nije to pitanje samo sirove snage i izdrzljivosti vec etabliranog sistema vrijednosti.

    Ah da, sjeca li se ko Djure Damjanovica???
    Kakve on veze ima sa Kocicem???

  2. Ko bi Djuru zaboravit mog’o? Ako je ikakve veze sa knjizevnoscu imo na prelasku milenijuma,nij emogao bez Djurinog pogleda proci! No,ovo samo usput! Prava namjera ovog komentara jeste „kspa dole“ skolskom kolegi za tekst! Dok je trajala pompa oko vasara neprimjerenog Kocicu i njegovoj ideji imađah bolnu potrebu da napravim „provjeru procitanog“i to samo na Jazavcu i Jablanu. Maglu,Mrgudu,Mecavu…ni pomisli! Ako bi 10 posto velikasa proslo,neka me odmah zbode Rudonja!

Оставите одговор