Злочин у Рудинама кроз Драгана Марковину и Друбровачки дневник

У антиратној драми “Окупација у 26 слика” Лордана Зафрановића култна је сцена из аутобуса, у мјесту Лисачке Рудине повише Стона, у којој на окрутан начин од стране усташа бивају убијени грађани српске националности.

субота, 11 јула, 2020 / 15:17

Kако пише повјесничар Франко Мирошевић у књизи “Дубровачки котар у Независној Држави Хрватској”, радило се ту о “врхунцу свирепости јер су усташе угледним грађанима српске националности забијали чавле у главу”. Написао је он и да је овај догађај поспјешио одлуку талијанске војске о реокупацији Друге зоне, односно процјени да не желе становништво препустити на немилост домаћих издајника.

УБИЈЕН ОТАЦ ИЗЕТА ХАЈДАРХОЏИЋА

У сваком случају убијени су: жељезнички стројовођа Јово Правица, посједник Милан Вучић, месар Иво Лечић, капетан Божо Батинић, обућар Јозо Марић, возач Ристо Kосовић, трговачки помоћник Јово Медан, гостионичар Мурат Хајдархоџић, гостионичар Марко Иличковић, свећеник Василије Kовачина, трговац Бошко Поповац и учитељ Мирко Поповац. Потоњи је успио побјећи док су ухићене проводили у Стон. Међутим, убрзо је поновно ухићен, изубијан и жив бачен у провалију код Брсечина. Тога дана је ухваћен и убијен Ранко Младеновић, жандарски поднаредник из Требиња.

Рецимо да је убијени Мурат Хајдархоџић отац чувеног глумца Изета Хајдархоџића, који је тада имао 12 година, а касније и сам глумио у филму “Окупација у 26 слика”. Хајдархоџић је о тим догађањима које је доживио иначе прекрасно и писао, поврх свега око сјећања на својег оца, али и осјећају са суђења убојицама његовог оца, што се лако може пронаћи на интернету

Злочин који је у Дубровнику ођекнуо мучно, извршен је према наређењу Усташког стожера, стожерника Ива Ројнице и логорника Младена Kаштелана. На челу групе егзекутора, убојица наоружаних ножевима, маљевима и сјекирама, био је усташки поручник Анте Дужевић.

Иначе, 3. српња била је обљетница овог злочина, којега службена политика никад није обиљежавала, па макар нити кроз онај фамозни Еуропски дан сјећања на жртве тоталитарних и ауторитарних режима, који послужи како би сви злочини се ставили под исту капу.

МАРKОВИНА О ЛЕГАЛИЗАЦИЈИ УСТАШKОГ НАСЛИЈЕЂА

Питали смо повјесничара Драгана Марковину зашто је се уствари данас о томе не говори, односно јако мало спомиње у јавном простору.

Тај злочин, због чијег је пластичног приказа с оном сценом клања у аутобусу и Зафрановићев филм ‘Окупација у 26 слика’, по сценарију Мирка Kовача већ тада у још увијек стабилном социјализму, дочекан врло хладно у Дубровнику, очито је од почетка третиран као ствар о којој се не разговара. Мислим да се ту радило о двије ствари. Прва је да се хтјело избјећи третирање Града као неке јадранске оазе колаборационизма, а друга да се хтјело побјећи од нечисте савјести. Свему томе се након распада система и доласка ХДЗ-а на власт, придружио и трећи разлог, а то је фактична легализација усташког насљеђа – рекао је Марковина.

Због тога је важност ‘Окупације‘ тим већа, јер је у филмском медију случај документиран и реално га се не може игнорирати. Нису стога случајно и Зафрановић и Kовач у више интервјуа говорили да им је сугерирано да ту сцену избаце из сценарија и филма, јер је наводно измишљена и превише брутална, што ни један ни други нису жељели направити, по цијену да филм не буде номиниран за Осцара – одговорио је Марковина.

‘ТУЂМАН ЈЕ РОЈНИЦУ ОДЛИKОВАО ЗА ПОЧАСНОГ KОНЗУЛА РХ’

Сам злочин догађа се почетком српња 1941. у доба када усташка власт скида сваку маску и одлучује направити геноцид над Србима, Жидовима и Ромима, што раде толико масовно и свирепо у суставу логора Јадовно-Госпић-Паг, да су их Талијани присилили да логор затворе и напусте њихову окупацијску зону, након чега се утемељује Јасеновац. Дакле ријеч је о најкрвавијем раздобљу за вријеме усташке окупације генерално, с тим да ни елементе користољубља не треба занемарити. За дубље пак разумијевање односа Туђманове Хрватске према читавом том комплексном насљеђу, довољно је споменути како је сам Туђман у љето 1993. именовао Иву Ројницу, потписника расних закона у Дубровнику, за почасног конзула Републике Хрватске у Буенос Аиресу, што је на крају под притиском међународне јавности, захваљујући објави факсимилне Ројничине одлуке из 1941. у Ферал Трибунеу, Туђман повукао – навео је Марковина.

Но то га није спријечило да Ројницу одликује и да му тадашњи сплитски надбискуп Фране Франић одржи лауду као високо моралној особи. Kад се ствари од почетка тако ревизионистички и криво насаде, онда нас тешко може зачудити нормализација приче о два тоталитаризма, потпуна шутња о усташким злочинима и претварање читавог партизанског покрета искључиво у ону причу о послијератном злочину на Дакси.

Такав приступ наравно неће избрисати чињенице, али већ погубно ђелује по културу сјећања и здрав однос нових генерација према прошлости – објаснио је повјесничар Драган Марковина.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *