Потпуно подржавам потез Бењамине Карић, уколико се утврди да је табла Барбара Са Истока задрла и у квадратни милиметар онога што је Дејтон зацементирао као муслиманску земљу. Има довољно српске земље, у држави Српској, да се тај поступак понови. Али да се најхитније уклоне и још неке табле. За почетак она у Поточарима.
Све што сте знали или мислили да знате о топониму Сребреница и ономе што он обухвата, а сада након наметнутих одредби Валентина Инцка можда не смијете ни да питате.
Суљо Суљагић, отац директора Меморијалног центра Поточари Емира Суљагића , према изводу из Матичне књиге умрлих страдао је 24.12.1992. у Вољевици код Братунца, а у јулу 2005. сахрањен у Поточарима као тобожња жртва конструкта под именом "геноцид у Сребреници".
Овдје стварно више није питање да ли се огласити, већ ко ово може више трпити?
Емир Суљагић, чувен по томе што је сахранио оца погинулог 1992. у Братунцу, као цивилну жртву "геноцида" из јула 1995. године у Сребреници. Отворена мржња и ратно хушкаштво иде дотле да му смета и хљеб из српских пекара.
Пропаганда о геноциду над Муслиманима почела је прије почетка рата у БиХ, док је она још била дио СФРЈ и без икаквих борбених дејстава, па је из данашње перспективе доста лакше видјети степен припремљености за лажни наратив који се емитује данас, са епицентром у Бриселу, Вашингтону и Поточарима.
Како негдје записа Иво Андрић: негде се човек мора и родити. Њему се то понекад заиста чинило, ако не као случајност, а оно бар као воља ћудљивог Демијурга, која човјека баца, мимо његове воље, укључујући га у живот већи од њега, али и живот који јесте његов, човјеков. Тако се, постмодрнистички "случајно", андрићевски "негде" или хришћански: логосно; моја мајка родила у Сребреници.
Анка Млађеновић данас је двадесетдеветогодишња лепа млада жена, професор по занимању. На њеном осмеху тешко је приметити велику бол коју носи од најранијих дана свог живота.
Швајцарски писац и публициста Александар Дорин аутор је двије књиге које се баве Сребреницом.
Ништа не свједочи тако трагикомично о потреби нашег друштва да се никада не отргне из илузија југословенског културног имагинаријума као непрекидно романтизовање Сарајева.