Српско срце Јоханово: Прича за филм Емира Кустурице

Поводом најаве славног режисера Емира Кустурице да ће снимити филм о Нијемцу којем је пресађено срце Србина убијеног на Космету, преносимо причу о књизи, по којој ће филм бити и снимљен.

Аутор књиге “Српско срце Јоханово” говори о истинитом догађају, Нијемцу који је послије пресђивања срца постао православац, усвојио сироче са Космета и постао велики српски хуманитарац.

Роман Веселина Џелетовића „Српско срце Јоханово“ истинита је прича о Нијемцу који у грудима носи срце Србина киднапованог на Космету током побуне ОВК. Роман је постао познат тек када га је на Правном факултету у Београду прије двије године промовисала италијанска новинарка Марија Лина Века, аутор „Вучјег срца“, приче која се такође бави Косметом и трговином органима.

-Са Нијемцем Јоханом разговарао сам у више наврата, од 2004. године до 2007, када је промијенио веру, прешао у православље и усвојио дијете човјека чије срце носи. Поему сам написао 2006, али она је прошла незапажено, јер када Србин тако нешто објави, то нико не чује – каже Џелетовић.

Да ли роман открива нешто што до сада нико није објавио?

– Наравно. Није тачно да су операције, док је трајао рат, вршене у Албанији, то је рађено у Италији. Албанија је била само мјесто где су чувани киднаповани Срби до тренутка када су им поједини дијелови тијела касапљени, а потом у хладњачама транспортовани до Италије.

Да ли се за те податке интересују у истрази коју води Еулекс?

– Недавно сам разговарао са човјеком из Еулекса који ми улива поверење, јер је српског поријекла. Рекао сам му да истрага мора да се прошири на Италију и на Њемачку. Све је почело још прије рата на Космету, гдје су дјеца сиромашних из Албаније продавана богатим Италијанима. Ту су успостављени први контакти, који су касније „овјерени“ трговином цигаретама и дрогом. Кријумчари су имали глисере, који су за два, два и по сата прелазили Јадран и стизали до Италије.

Књига је базирана на истинитој причи. Како сте за њу сазнали?

– Носио сам неке књиге нашем народу тамо, када сам чуо да је жена мог пријатеља, који је киднапован још 1999, не могавши да носи на души срамоту што су је силовала петорица Шиптара, извршила самоубиство. Објесила се, јер није могла да живи са тим. На њеној сахрани, на разрушеном гробљу, појавио се Нијемац, који је желио да материјално помогне породици, јер је дознао чије срце му је пресађено и хтио је да некако умири савјест.

Хтио је да поклони велику суму новца, али је, када је видио да је малишан остао сам и да нема ни мајке, ни браће и сестара, никога свог, одлучио да га усвоји. Њему је срце наредило да усвоји то дијете, али како стриц није желио да се дијете понемчи, усвојитељ је постао православац. Нијемац је тек тада нашао свој душевни мир.

Како је изгледао тај сусрет на гробљу?

– Човјек је био обучен у скупо одијело, које не одговара том времену и простору. Он је са неком аристократском дистанцом посматрао сахрану, а све вријеме га је пратио агент БНД-а (њемачка обавјештајна служба). Дијете се одједном хвата њему око ногу, грли га рукама и зове „Тата“. То је та истинита прича, на основу које сам написао роман. Дијете је препознало очево срце у другом човјеку. То је стравична прича, на коју нико не може да остане равнодушан. А све је тачно осим имена људи и назива тог мјеста, и догодило се.