Српска омладина

Сарадник Фронтала историчарске провинијенције, пише о својој визији духовног и друштвеног аспекта српске омладине данас, трагајући за одговорима на родољубиве стихове.

„Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.“

Пише: Борис Радаковић

Вјерујем да већина вас препознаје ове стихове. Они су из пјесме „На Газиместану“ српског родољубивог писца Милана Ракића. Пјесник је инспирацију пронашао у Косовском боју, најзначајнијем догађају у српској историји. Пјесма је написана прије Првог балканског рата и као да је желио њом да упита нове генерације Срба, хоће ли и јесу ли спремни да поврате своју свету земљу и јесу ли достојни своје историје.

Срби су на његове стихове одговорили херојским борбама у Првом и Другом балканском рату. Одговорили су јуришима на Церу и Колубари у Првом свјетском рату. Као да то није био довољан одговор. Срби су потом одговор дали, остављајући кости по беспућима Албаније. Дефинитиван одговор, дали су Срби када су у незаустављивим јуришу, идећи испред савезничке коњице, пробили Солунски фронт, избијајући убрзо на обале Дунава, Саве и Дрине.

Ношени Косовским предањем, опијени јуришима слободе, они су ту слободу поклонили и својим сународницима с друге стране Дрине. Немајући шкртости, Срби су прилетили у помоћ и својим „братским“ народима, спасавајући колико се дало спасити, њихове територије од италијанскога империјализма.

Други свјетски рат допунио је одговор на пјесму Милана Ракића. Срби су у два антифашистичка покрета дали отпор нацистичкој пошасти. Умирући мученичком смрћу у усташким логорима Јасеновцу, Јадовну, Сиску, херцеговачким и далматинским јамама, Срби су одговарали да су достојни историје своје. Старац Вукашин, док му је усташа сјекао уши и вадио очи говорио му је „Ради ти, дијете, свој посао“. Као да је овим ријечима старац одговарао пјеснику „Достојни смо, дијете, своје историје“.

Ратови и страдања деведесетих, понудили су нове одговоре на питања из пјесме. Један од првих одговора дао је мајор Милан Тепић, одбијајући да се преда. Човјек од ријечи, дао је и ријечит одговор: „Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу бранити ову земљу, ако јој буде тешко“.

Чак и тек рођене бањолучке бебе, остављене без кисика, као да су својим задњим дахом шапутале одговор старом писцу. Мученичким жртвама у Сјековцу, Сарајеву, Сребреници, Возући и другим босанско-херцеговачким мјестима, Срби су потврдили да су достојни историје своје. Срби Косова и Метохије, гдје је Милан Ракић добио инспирацију за ову пјесму, свакодневно одговарају духу старог пјесника да су достојни историје своје.

Међутим, шта је са данашњим младим генерацијама у осталим српским крајевима?

Десни

Данас је српска омладина подјељена на десно и лијево. Они који су у десно углавном се бусају у прса да су велики Срби. Када треба уништити центар неког града, како би показали своје српство, не жале енергије и снаге у том послу.

Већина од њих маркира са часова историје и српског језика. Питам се, ако не науче свој језик и историју, да ли заиста могу да се називају правим Србима?

Исти ти омладинци, ломе вратове једни другима на фудбалским требинама, или крај фудбалских стадиона. Тада се код њих може распознати чак и мржња према своме брату Србину, јер тај брат навија за други тим. Често се из њихових грла чује „Помози Боже“ али дом божији они не посјећују, а да и не спомињемо десет божијих заповјести. Ако пјесник баци поглед ка своме дому с небеских висина, мислим да више не види одговор на питања из своје пјесме.

Лијеви

Што се тиче омладине на лијевој страни ту је прича такође жалосна. Како би показали да нису неки националисти, они се труде да блате своју историју, традицију, религију, културу. Одбијају да пишу ћирилицом, која је за њих попут клинастога писма. Сви попови за њих су лопови. Чуде се како неко у 21. вијеки још може да иде у цркву, ту институцију заосталу из средњег вијека.

Против су тобожњег фашизма на овим просторима, а користе фашистичке методе када желе да се обрачунају са својим неистомишљеницима. Једна пјесма, радо слушана код ових омладинаца, има рефрен који гласи:“фа фа фашиста, немој бити ти, јербо ћу те ја, драга убити“. Дакле, ко год у њиховим очима важи за фашисту, тога треба да следује смртна казна. Овим стиховима се чак оправдава и напад на најближе ако „застране“. Ово неодољиво подсећа на подјелу Срба на четнике и партизане у Другом свјетском рату.

Овај дио омладине спреман је да уђе у разне НВО организације, које финансирају стране владе или неки други финансијски центри који имају свој интерес на Балкану. Тако имамо организација које су боље опремљене него већина бањалучких факултета. Не пропушта се ни један повод да се нападне на институције Републике Српске и Републике Србије.

Залажу се за одржавање „Параде поноса“, а нико од њих се није сјетио да организује хуманитарну акцију нпр. за Србе на Косову и Метохији. Па зар су права хомосексуалаца испред права Срба на голи опстанак? Господо, на Косову и Метохији Срби проживљавају својеврсан апартхејд. Хоће ли се неко од вас сјетити и њихових права или се залажете само за права по наруџби?

Преко интернета и друштвених мрежа шире „своје“ идеје, причају о сиромаштву, а сами примају плате којима могу да позавиде и универзитетски професори. Рекло би се људско лицемјерје нема граница. Пјесник ни код ове групе данашње српске омладине не може да нађе одговор на питања из своје пјесме.

Како видимо, српска омладина лута у тами без праве свијести о себи. Многи од њих спомињу некакве револуције, али једина револуција која јој је потребна јесте образовање. Образовање о томе ко су, од кога су и којим правцем треба да иду. Све пароле и десних и лијвих треба да звуче као ови стихови поменуте пјесме:

„Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;“